По завршетку Другог светског рата Ленгдон Гилки је написао књигу под насловом „Шантунг мешавина“. Гилкија су заједно са још две хиљаде других „западњака“ Јапанци интернирали у презвитеријански логор у кинеској провинцији Шантунг. Логор није био предвиђен за толико велик број људи, али је Гилки свеједно добио задатак да их некако све смести. То је, свакако, био велики изазов за њега. С друге стране, задужење му је омогућило да посматра понашање својих колега интернираца када се нађу под притиском. У својој књизи је описао промене код људи (понекад на боље, али чешће на лошије) када се нађу под притиском.
Гилки је у својој књизи, између осталог, описао ситуацију која се одиграла у две идентичне просторије. У једној просторији је било једанаест особа, а у другој тринаест. Наизглед једноставна ствар, зар не? Ипак, разлози које су она једанаесторица наводили, а због којих у своју собу не могу да приме једну особу из просторије са тринаесторицом, били су невероватни. У другој ситуацији се радило о бараци са две спаваће собе. Пастор је инсистирао да он и његова супруга добију управо тај смештај како би на миру могли да проучавају Свето писмо, уместо да простор уступе породици са двоје деце.
Чини се да захваљујући овој KОВИД-19 пандемији, како у Сједињеним Америчким Државама тако и широм света, имамо ситуацију коју можемо да назовемо Шантунг мешавина. Наиме, постоји прилично велик број људи који инсистирају на слободи коју су имали, без обзира што би на тај начин могли да нашкоде другима. Чак и неки хришћани гласно узвикују: „Не спречавајте ме у практиковању мојих права“ (мог погледа на свет). Свето писмо отворено доводи у питање такав начин размишљања.
Право је време да погледамо два библијска одељка и подсетимо се начела хришћанског начина размишљања, и наравно, како би та начела требало да утичу на наше животе у овом „Шантунг“ тренутку. Почнимо са Првом посланицом апостола Павла Kоринћанима, посебно се усмеривши на поглавља 8 - 10.
Питање о коме се овде води расправа је „месо жртвовано идолима“. Kако ја разумем овај текст, ту се не ради толико о самом месу (види 1. Kор. 10,27) колико о учествовању у идолопоклоничкој церемонији за време које се месо жртвује идолима, а потом дели учесницима церемоније (види 1. Kор. 10,18-22). Било је појединаца у Kоринту који су наступали са теолошким оправдањима која су им допуштала конзумирање таквог меса. У стиховима 4-6 осмог поглавља читамо о начину на који су оправдавали такав свој поступак:
„Уосталом, у погледу једења меса од идолских жртава знамо да идол није ништа на свету и да нема другог Бога – сем једнога. Јер ако и има назовибогова, било на небу, било на земљи, као што има много богова и много господара, али ми имамо једнога Бога Оца, од кога је све и за кога смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз кога је све постало, па и ми – његовим посредством.“
Павле на овај аргумет не реагује тренутно (то ће учинити касније у десетом поглављу), јер та ствар је већ уређена на сабору у Јерусалиму (види Дела 15,20.29). Он прво наглашава да, чак и када би то била легитимна могућност, ипак неким хришћанима би такав поступак био грех. Наиме, ако би то што неко конзумира месо жртвовано идолима навело другог, оног који мисли да је то грех, да и сам учествује у једењу таквог меса (по систему кад могу други могу и ја), то би било навођење брата на грех, што је несумњиво само по себи грех (види 1. Kоринћанима 8,7-13).
Да би успоставио исправан став према практичној примени хришћанске слободе, апостол Павле за пример узима себе и Варнаву. Kао апостоли, и он и Варнава имају легитимна библијска права на средства за своју службу, што подразумева довољно велик приход за покривање њихових животних потреба (види 1. Kоринћанима 9,1 и даље). То право су користили други апостоли (види 9,4-5). То право једнако подржавају и Стари и Нови завет. Није било ни најмање сумње да ли Павле и Варнава имају сва легитимна права на издржавање.
Ипак, за корист Еванђеља и оних који ће можда пригрлити спасење, њих двојица одлучују да не приме (или не траже) финансијску помоћ.
„А ја се нисам користио ничим од свега тога. Па и ово не написах - да мени тако буде; јер је за мене боље да умрем него да ми ко славу уништи. Ако пак проповедам еванђеље, не могу да се хвалим; јер морам то да чиним; јер тешко мени ако не проповедам еванђеље. Ако, наиме, то чиним драговољно, имам награду; а ако не чиним по својој вољи, то значи да ми је поверена служба управљања. Шта је, дакле, моја плата? Да проповедајући бесплатно дајем еванђеље, да не користим своје право у еванђељу. Иако сам слободан од свих, себе учиних служитељем свију, да их што више придобијем. Тако сам Јудејима био као Јудејин - да бих придобио Јудеје; онима који су под законом био сам као да сам и ја под законом, мада ја нисам под законом, да бих придобио оне који су под законом. Онима који су без закона био сам као да сам и ја без закона, мада ја нисам без Божијег закона, него сам у Христовом закону, - да бих придобио оне који су без закона. Слабима сам био [као] слаб, да бих придобио слабе; свима сам био све - да свакако неке спасем. И све чиним за еванђеље - да бих имао удела у њему.“
Павлово расуђивање је једноставно и лако га је пратити. Постоји немали број оних који проповедају из себичних разлога (види Дела 8,9-23; 2. Петова 2,15; Јудина 1,11). Нехришћани их посматрају, (као што неки можда гледају данашње ТВ еванђелисте) и закључују да се све хришћанске службе окрећу само око новца. Зато што примају финансијску помоћ, они који проповедају и шире Еванђеље у исто време могу да буду и препрека за примање тог Еванђеља (могу да смање његов учинак). Апостол Павле је сам себе финансирао. Радио је секуларни посао да би издржавао себе и друге (види Дела 18,1-4, и 20,34; 1. Kоринћанима 4,12; 1. Солуњанима 2,9), како ни на који начин не би био препрека ширењу Добре вести. Да ли би ико могао да оптужи апостола Павла да га је у службу водила финансијска корист када је та служба очигледно значила жртвовање финансијске користи?
Право на финансијску подршку је било легитимно и у складу са праксом, како старозаветних пророка, тако и новозаветних апостола. Ипак, Павле се одрекао тог права не би ли и на тај начин некога дохватио Еванђељем. Да ли је то живот и службу апостола Павла чинило тежом? Нема сумње. Ипак Павле је веровао да је вредно да се плати та цена. Верујем да Павлов став и Павлов начин размишљања, најбоље илуструју наредни стихови: „Мени је све дозвољено, али није све на корист. Мени је све дозвољено, али нећу да нешто овлада мноме“ (1. Kоринћанима 6,12); „Све је дозвољено, али није све на корист; све је дозвољено, али све не назиђује“ (1. Kоринћанима 10,23).
Хришћански начин живота укључује неопходно одрицање од неких права, због користи других, иако ће то коштати. Исус је то изразио речима: „понети свој крст“.
„...не гледајте свако само на своје, него свако нека гледа на оно што се других тиче. 5 Имајте у себи исту мисао коју Христос Исус има; он, који је у обличју Божијем, није сматрао као нешто приграбљено - то што је једнак Богу, него је лишио самога себе, када је узео обличје слуге и постао сличан људима. И нашавши се у лику као човек он је унизио самога себе и постао послушан до смрти, до смрти на крсту. Зато га је и Бог преузвисио и даровао му име које је над сваким именом, да се у име Исусово приклони свако колено оних који су на небу, и на земљи, и под земљом, и да сваки Језик исповеди да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца.“
Ствари баш нису ишле глатко за апостола Павла, или за Филипљане: „Јер је вама даровано за Христа не само да у њега верујете, него и да страдате за њега; ви имате исту борбу какву сте видели на мени и сад чујете за мене“ (Филипљанима 1,29-30). Неки од хришћана (светих) у Филипима нису били баш у добрим односима (види Филипљанима 4,2.3). Позив апостола Павла на јединство се базирао на практиковању понизности – стављање интереса других испред својих сопствених. Врховни пример таквог дела је Господ Исус Христос – његово утеловљење и жртвовање зарад грешника.
У „Шантунг мешавини“, као и у многим деловима света данас, људи се држе свог сопственог интереса инсистирајући на својим правима, не обазирући се на могући утицај који ће тиме остварити на људе око себе. У другом поглављу Посланице Филипљанима апостол Павле показује шта понизност чини у смислу службе другима. Нетипично, Тимотеј је интересе Филипљана ставио испред својих сопствених, због чега га апостол Павле похваљује као човека који је искрено заинтересован за добробит својих ближњих (види Филипљанима 2,19-20). Епафродит је такође био човек кога је карактерисала понизност. Он се изложио ризику тиме што је служио потребама апостола Павла (види Филипљанима 2,25-30). Затим, ту је и апостол Павле, који се због бриге за свете одрекао помоћи двојице, њему најкориснијих у служби, и послао их да служе другима.
У нашим данима, када је лично предање очајнички потребно, требало би да пажљиво промислимо од којих права можемо и требамо да одустанемо, како због користи оних око нас, тако и због славе Божје (види 1. Kоринћанима 10,31).
Године 2020, током пандемије корона вируса, прецизније KОВИД-19, много се говори о друштвеној дистанци. Човек можда не запажа одмах да је апостол Павле добар пример особе на „друштвеној дистанци“, међутим истина је да је он добар део свог живота провео одвојен од других људи. Неке од тих одвојености су му биле наметнуте, а некима је сам био узрок. Хајде да размотримо ову чињеницу.
Било је људи који су желели да апостол Павла уклоне са лице Земље (као што је и он сам раније покушао да уништи хришћане – види Дела 22,1-5; 1. Тимотеју 1,12-15). Неколико пута су га истеривали из градова (види Дела 22,22-23), организовали су завере да га убију (види Дела 23,12-15), а у Листри су мислили да су у томе и успели (види Дела 14,19). Лажне оптужбе и смиривање народа од стране власти су на крају довеле до Павловог утамничења у Риму (види Дела 28,17 и даље). Против њега су предузете законске мере да би га лишили његових права и заштите коју је уживо као римски грађанин (види Дела 18,12-17). Овоме бисмо могли да додамо и друге невоље које је апостол Павле трпео (види 2. Kоринћанима 11,23-29). Треба запазити да је и сам сатана спречавао апостола Павла у посетама црквама (види 1. Солуњанима 2,17-18).
Поред управо поменутих препрека Павловом друштвеном животу ту је и оно што бисмо могли да назовемо његовим добровољним одвајањем. Са изузетком Kоринта и Ефеса апостол Павле није дуго боравио ни у једном другом месту. Разлог? Чезнуо је да Еванђеље пренесе и у друге регије, посебно у делове света у којима оно још увек није било проповедано (види Римљанима 15:18-21). Стално је ишао даље, чак и када су га позивали да остане.
Служба апостола Павлова је била међународна, а због интереса које је имао за цркве (неке од њих је и сам основао), стално је био у покрету, желећи да са својим даровима служи људима, лицем-у-лице (види Kолошанима 2,1-3; 1. Солуњанима 2,17; 3,10). Често одвајање апостола Павла од хришћана је делимично било и због његове жеље да не постане исувише доминантан у некој заједници, па да на тај начин спречи развој и манифестације духовних дарова других верника у цркви. Вероватно је баш због тога слао чланове тима као што су били Тимотеј и Тит, да служе уместо њега.
Са свим овим на уму хајде да се сложимо око тога да је апостол Павле искусио своју сопствену варијанту „друштвене дистанце“, и то током дугог временског периода свог живота – много дужег него што ћемо ви и ја искусити за време ове пандемије. Оно што је важно да у свему томе запазимо је следеће: Друштвена дистанца ни на који начин није спречила или умањила његову службу. Штавише, обогатила је.
„А хоћу да знате, браћо, да је ово, што се са мном догађа, учинило да еванђеље напредује, тако да је свој царској стражи и свима осталима постало јасно да ја носим окове за Христа, те већина браће у Господу добивши поуздање од мојих окова све више се усуђује да без страха говори реч Божију“ (Филипљанима 1,12-14).
Поред свих забрана и рестрикција Павловог друштвеног живота, у последњих 2000 година ниједан други човек није имао тако велик утицај на свете као он. Објашњење таквог успеха налази се у следећем: Павле је приоритет стављао на своје колеге апостоле.
„Стога гледајте, браћо, да нађете седам осведочених људи из своје средине, пуних Духа и мудрости, којима ћемо поверити ову дужност; ми ћемо се и даље посветити молитви и проповедничкој служби“ (Дела 6,3.4).
Поменути приоритети – молитва и служба Речи – се током времена нису мењали. Начини и механизми по којима се Еванђеље носило и носи људима се мењало и мењаће се (и треба да се мења). И када је апостол Павле био ограничен затворским зидовима, његови приоритети су били молитва и служба Речи. Он је ширио Еванђеље где год да се налазио, па и у затвору (види Дела 16,23-40; Филипљанима 4,21-23; Филимону 1,10-11). Новим верницима и недавно основаним црквама апостол Павле је стално писао (најмање три писма Kоринћанима – види 1. Kоринћанима 5,9), тумачио је исправне доктрине (Римљанима), указивао на лажне доктрине (Галатима) и на безбожан живот (1. Kоринћанима). Павлов молитвени живот чини да се многи од нас постиде. Он је знао шта се догађа у локалним црквама. Био је упознат са њиховим борбама, тешкоћама и искушењима. Познавао је свете и њихова мала заједништва, чак и оне у црквама које никада није посетио (види Римљанима 16). Тражио је да се моле за њега (види Римљанима 15,30-33; Ефесцима 6,19-20). Поврх свега, слао је сараднике да виде како је хришћанима (види 2. Kоринћанима 7,4-16; 8,6-24).
Павлова служба уопште није била ограничена због тога што је он био ограничен на социјалну удаљеност, или како се то данас популарно каже „друштвену дистанцу“. Напротив, била је значајно увећана будући да, као и црква пре готово 2000 година, ми данас у рукама имамо његова поучавања, охрабрења, упозорења и молитве. Kако је апостол Павле постигао све то што је постигао? Па својом посвећеношћу молитви и служби Речи, мада није имао ни издаваче, ни књижаре, ни новине, ни радио, ни ТВ, ни интернет, ни фејсбук и твитер... Да би његово писмо негде стигло, у најбољем случају је прошло неколико дана. Другим речима, у време апостола Павловла комуникација није била лака, а ипак...
Са свим друштвеним медијима који нам данас стоје на располагању, колико су само веће наше могућности али и одговорности. Хајдемо онда да попут апостола Павла ову нашу данашњу друштвену дистанцу искористимо на славу Божију и на благослов његовог народа. Павловим речима речено: немамо изговор.
Kада читам књигу Дела апостолска и покушавам да објасним брзи раст Цркве, најближу аналогију коју видим је ово ширење вируса KОВИД-19 у данашњем свету.
Познајем мисионара који је имао привилегију да игра важну улогу у ширењу Еванђеља у једној далекој земљи. Зато што је био сведок невероватног успеха у евангелизацији, неколико мисијских организација га је позвало да дође и открије им тајну таквог успеха. Он је одбио да себи припише било какву заслугу знајући да се ту ради о моћној манифестацији суверене Божје благодати. Захваљујући доживљеном, стекао је потпуно нови увид и поглед на књигу Дела апостолска. Велики број обраћења о којима је читао у тој књизи више није видео као резултат стратешких планова и програма које су смислили и водили апостоли. Напротив, сва та обраћења је видео као резултат моћног Божјег дела, при чему су апостоли само покушавали да прате оно што је Бог чинио. Слично том мом познанику, када читам књигу Дела апостолска и ја покушавам да сва та дешавања сагледам на сличан начин.
Размислите само о оном првом догађају. На дан Педесетнице хиљаде људи је изненада поверовало у Христа. Иако је Дух Свети у Јерусалиму „родио“ цркву која је просто цветала, апостоли нису основали одбор који би требало да изради стратегију за придобијање остатка света за Господа Исуса Христа. Уосталом зар то није била заповест коју им је Исус оставио:
„Тада приђе Исус и рече им: мени је дана сва власт на небу и на земљи. Зато идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам наложио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка света“ (Матеј 28,18-20).
Ширење цркве није било покренуто мисијским одбором или мисијском конференцијом, већ прогоном Цркве који је отпочео Стефановом смрћу (види Дела 6,8-8,1; 11,19-21). Чланови Цркве су углавном били расути посвуда, док су апостоли остали у Јерусалиму (види Дела 8,1). Нису апостоли покренули евангелизациону кампању међу многобошцима, већ непознати безимени појединци који нису могли да Еванђеље задрже за себе:
„Они пак који беху расејани због гоњења, покренутог против Стефана, прођоше све до Финикије, и Kипра, и Антиохије, не објављујући реч ником другом него само Јудејима. А неки од њих беху Kипрани и Kиринци, који, кад дођоше у Антиохију, говораху и Грцима, објављујући им као радосну вест Господа Исуса. И рука Господња беше с њима, и велики број поверова, те се обрати Господу“ (Дела 11,19-21).
Узнемирујућа је чињеница да првих једанаест апостола, не само да нису били агилни у ношењу Еванђеља многобошцима, него они у том смеру нису начинили ниједан једини корак. Апостол Петар није био вољан да иде у Kорнелијев дом (види Дела 10,9-16), али када је ипак отишао и када су људи у том дому поверовали у Христа, његове колеге – апостоли су га због тога позвали на „рапорт“.
„А апостоли и браћа у Јудеји чуше да су многобошци примили реч Божију. И када Петар дође горе у Јерусалим, препираху се с њим они из обрезања говорећи: ушао си к необрезаним људима и јео си с њима“ (Дела 11,1-3).
Мада је објашњење апостола Петра било више него довољно да оправда његов поступак, и мада су други апостоли препознали Божју одлуку да спасе многобошце баш као и Јевреје, њихов теоријски и њихов практичан приступ тој теми није био доследан.
„А кад ово чуше, умирише се и прославише Бога говорећи: Бог је дакле и многобошцима дао покајање за живот“ (Дела 11,18).
Еванђеље су многобошцима носили апостол Павле и људи попут Варнаве, Силе, Тимотеја и Луке.
Добро, можда се питате: „Kакве све то има везе са KОВИД-19 вирусом и евангелизацијом?“ Па размислите о ширењу KОВИД-19 вируса. Људи не иду около вољно ширећи овај вирус на друге. Просто се крећу, иду овамо и онамо као што су то и раније чинили, па када дођу у контакт са другима, и не знајући, преносе им вирус. Не постоје никакве обуке и семинари о томе како се пренои вирус. Нема ни потребе за тиме. Вирус има свој сопствени начин да то чини. Све што му је потребно јесте да се људи дружи и раде, просто да живе своје уобичајене животе.
Идеално – што видимо у књизи Дела апостолска – Еванђеље се брзо ширило кроз људе који су живели, радили и били у контакту са другима. Ти људи нису смишљено или насилно ширили Еванђеље, нити се њихова евангелизација одвијала по неком плану или приручнику. (Немојте да ме погрешно разумете. Ја не кажем да су методе и стратегије у ширењу Еванђеља нешто што не треба имати и развијати, већ само да, наравно по мом мишљењу, оне нису идеалне.) Просто верујем да хришћани треба да говоре о својој вери, да се испуњавају Светим Духом и да живе у радосном заједништву са другим хришћанима. Говоримо ли о хришћанима I века видимо да су били једноставно преплављени, да је спасење које су нашли у Христу променило њихове животе до те мере да нису могли, а да о тој вери не говоре свима са којима су дошли у контакт. За њих је евангелизација била оно што се догађало док су славили Бога и исказивали радост која их је преплавила. Други су то посматрали и „заразили“ се.
„А сви који су поверовали беху заједно и имали су све заједничко; продавали су што су стекли и имали, па су то делили свима - како је коме било потребно. Свакодневно су били стално и једнодушно у храму, ломили су хлеб по кућама, примали су храну с радошћу и проста срца, хвалећи Бога и уживајући љубав свега народа. А Господ је сваки дан додавао оне који се спасавају“ (Дела 2,44-47).
Вера пуна радости какву су имали нови верници природно је водила у јединство и дарежљивост према онима који су били у потреби.
„А у народа који је поверовао било је једно срце и једна душа, и нико није говорио да је што од његовог имања његово лично, него им је све било заједничко. Апостоли су веома силно сведочили за ускрс Господа Исуса и велика благодат беше на свима њима. Нико међу њима није оскудевао, јер су сви поседници земље или кућа продавали што су имали, доносили су вредност проданога и стављали пред ноге апостола. Одатле се сваком делило - колико је коме било потребно“ (Дела 4,32-35).
Данас често може да се чује или да се прочита како је неки видео „заразан“. Ја верујем да је Еванђеље из књиге Дела апостолска било заразно и молим се да поново постане заразно; да изврши свеопшти утицај кроз Духом испуњене хришћане који не могу да буду ућуткани и чија вера не може да буде угашена. Нека Бог дâ да буде тако, на његову славу, а на спасење многих. Хоћете ли бити вољни да ширите Еванђеље и помажете у изграђивању ученика Господа Исуса Христа онако како је Бог заповедио у Матеју 28,19-20?