1. Hagar, Pt. 1: When Running Away Is Not the Answer (Gen. 16:1-16)

Related Media

Introduction

As you read the Bible you discover that life is not always a bed of roses - things don’t always turn out the way you expect or want. Sometimes it’s because of our own ambition or disobedience. Sometimes life just seems to take a twist in the road. What do you do when that happens? Where do you turn?

Kay Arthur tells the story of her friend’s father while he was deer hunting in the wilds of Oregon. He was following an old logging road, nearly overgrown by the encroaching forest, cradling his rifle in the crook of his arm. It was nearly evening and he was just thinking about returning to camp when a noise exploded in the brush nearby. Before he even had a chance to lift his rifle, a small blur of brown and white came shooting up the road straight for him. It all happened so fast that he hardly had time to think. He looked down and there was a little brown cottontail rabbit, utterly spent, crowded up against his legs between his boots. It just sat there, trembling all over; it didn’t budge. This was all very strange because wild rabbits are frightened of people and it’s not often that you’d ever actually see one, let alone have one come and sit at your feet.

While he was puzzling over this, another player entered the scene. Down the road, maybe 20 yards away, a weasel burst out of the brush. When it saw the hunter, and its intended prey sitting at his feet, the predator froze in its track, its mouth panting, and its eyes glowing red. That’s when he understood that he had stepped into a little life-and-death drama in the forest. The cottontail was a fugitive on the run, exhausted by the chase, only moments from death. This hunter was its last hope of refuge. Forgetting its natural fear and caution, the little animal instinctively crowded up against him for protection from the sharp teeth of its relentless enemy.

The little creature was not disappointed. The man raised his powerful rifle and deliberately shot into the ground just underneath the weasel. The animal seemed to leap almost straight into the air a couple of feet and then rocketed back into the forest as fast as its legs could carry it. For a while, the little rabbit didn’t stir. It just sat there, huddled at the man’s feet in the gathering twilight while he spoke gently to it. Soon the fugitive hopped away from its protector into the forest.

Where does a fugitive run when the predators of trouble, worry, and fear pursue you? Where do you hide when your past pursues you like a relentless wolf, seeking your destruction? Where do you seek protection when the weasels of temptation, corruption, and evil threaten to overtake you? Where do you turn when your life is full of darkness and you can’t see the light of day (Kay Arthur, Stories for the Heart, 251).

Know this: God turns our darkness into dawn. That’s the theme of this series on the life of Abraham. We’re going to see in the story of “Hagar: The flight of a fugitive” that in the darkest experiences of life, that’s where we discover God. The lesson in this passage is that even when you act in self-will, your life is still controlled by God. Notice first that…

1. When you act in self will, your life is infiltrated by the world (1-6a).

Sarah’s frustration dominates her thinking and actions. Her frustration, combined, I suppose, with a certain fear, stems from the fact that she is childless. As she laments her barren condition, she expresses her frustration: “And Sarai said to Abram, “Behold now, the Lord has prevented me from bearing children” (16:2a). This was a desperate predicament for a woman of that day. To be barren was to be under the judgement of God. For a woman to be infertile was to incur the disfavor of your husband.

Sarah’s frustration produces Sarah’s folly. Without any consultation with God, she proposes a foolish plan. She says to her husband: “Go in to my servant; it may be that I shall obtain children by her” (16:2b). She decides to produce a child through her maid, Hagar. We don’t know anything about Hagar’s family background. We know that she is Egyptian, perhaps an Egyptian slave girl. Most likely Sarah had acquired her when she and Abraham went down to Egypt because of the famine, when Abraham lied about Sarah being his sister (Gen. 12:10-13). Sarah’s logic here is that, “God has promised me a child (Gen. 12:1-3; 15:5), and since I have no child, cannot bear a child, and am too old to have a child, it must be God’s will to use another woman to fulfill his promise.”

Do you see what logic can do to you? It’s so easy to justify your actions of self-will as being God’s will, based on logic, human reasoning, circumstances, feelings, self-justification. Human beings have an enormous capacity to rationalize their decisions, actions, desires, and beliefs. Be very careful when you’re tempted to take matters into your own hands without consulting God. When faced with a dilemma, God should be the first person to turn to for wisdom and direction, not to our own resources.

Sarah’s folly advances to Sarah’s fulfillment. She puts her plan into action. “2cAnd Abram listened to the voice of Sarai. 3 So, after Abram had lived ten years in the land of Canaan, Sarai, Abram’s wife, took Hagar the Egyptian, her servant, and gave her to Abram her husband as a wife” (16:2c-3). She was legally entitled to do this with her servant and she was acting well within the customs and moral standards of the day. But she was acting in self-will, entirely independently of God, and wholly contrary to God’s standards for marriage and sexuality. This was entirely worldly thinking and behavior. This is what can happen when you act in self-will: your life can be infiltrated by the world’s standards, priorities, and values.

How much better it would have been if Sarah had trusted God to carry out his promise to make of Abraham a great nation. She certainly shouldn’t have considered giving a pagan, idolatrous Gentile to her husband to bear God’s promised child. This was a worldly alliance if ever there was one. The shame is that Abraham becomes an accomplice. Rather than exercise his leadership and express his trust in God, he agrees to Sarah’s plan: “And he went in to Hagar, and she conceived” (16:4a).

Abraham should have refused Sarah’s scheme. He should have obeyed God’s law and believed the divine promise. To attempt to produce the promised child through Hagar was lack of faith in God’s power and lack of trust in God’s word. So, be careful who you are influenced by. Abraham was influenced by Sarah, his wife, but her perspective was worldly, humanistic, self-willed. She wasn’t spiritually mature. She was concerned more with having a son than doing God’s will. She wasn’t a very good role model for Abraham to listen to.

Just when the plan seemed to be working, the plot thickens. Sarah hadn’t counted on Hagar’s reaction. Hagar had her own agenda. She used this unholy alliance to further her own interests. Nonetheless, we are somewhat sympathetic to Hagar because she appears to be the innocent victim of Sarah’s scheme. She acts as any worldly, unbeliever might act, with no regard for God’s moral standards and ready to better herself through selfish ambition. The flesh, the world, and the devil play themselves out through her but out of it all she comes to know God as her personal Saviour, her Redeemer.

Now Sarah’s plan began to unravel, because “when (Hagar) saw that she had conceived, she looked with contempt on her mistress” (16:4b). Even before she gave birth, Hagar’s attitude to Sarah changed, from subservience to scorn, from obedience to opposition. She saw that she could do what Sarah could not - i.e. conceive. This made her, in her own estimation, more valuable to Abraham than Sarah.

Hagar had been in this household now for, probably, at least 10 years. For 10 years she had worked as Sarah’s maid. Now she sees an opportunity to get ahead, to become more than just a servant. By having a child by Abraham she would become his wife! If she became his wife, she would have influence, control, freedom, power, and, more importantly, equality with Sarah. Do you see what happens when you fail to rely on God and act in self-will?

(1) When you act in self-will, the world infiltrates your life. Abraham and Sarah had gone to Egypt 10 years before to satisfy their hunger during the famine instead of relying on God’s provision. And while they were there, the world infiltrated their life when they acquired Hagar - pagan thinking and pagan ways entered their home. Even though they had been back from Egypt for 10 years (16:3), the impact of dabbling with the world still remained.

(2) When you act in self-will, you adopt worldly thinking, like scheming, rationalizing, self-centeredness, selfish ambition.

(3) When you act in self-will, you practice worldly ways. The culture said it was alright for Abraham to have Hagar as a concubine. Everybody was doing it. But whenever a sexual relationship is established on any other basis than God’s plan for marriage, it causes irreparable harm. Abraham’s relationship with Hagar caused an immediate problem not only between Sarah and Hagar but also between Sarah and Abraham.

(4) When you act in self-will, you succumb to worldly ambition. It’s a fearful force in some people’s lives – to get ahead at any cost.

(5) When you act in self-will, you practice the works of the flesh. It’s impossible to live for God in the power of the Spirit when you’re living for self in the works of the flesh. If you act in the flesh you will probably react in the flesh as well.

Sarah certainly reacts in the flesh. She reacts in the flesh by blaming Abraham. “And Sarai said to Abram, ‘May the wrong done to me be on you! I gave my servant to your embrace, and when she saw that she had conceived, she looked on me with contempt’” (16:5a). She says: “Abraham, what were you thinking? I gave Hagar to you to produce a child – that’s all. But instead you’ve turned Hagar against me! Poor me! She hates me now.”

Sarah reacts in the flesh by blaming Abraham and she reacts in the flesh by passing the buck to God. Listen to her phony pious language. She says: “May the Lord judge between you and me” (16:5b). She says: “Let God judge whether I am at fault for suggesting the idea or whether you are at fault for heeding my advice.” Why didn’t she consider God before this? Where was her reliance on God’s judgement when she dreamed up the whole scheme to start with? Religious language is often used as a cover for thoroughly irreligious thoughts, motives, and actions.

Hagar also reacts in the flesh by scorning her mistress, despising the one whom she formerly honored and obeyed.

And Abraham reacts in the flesh by becoming callous and irresponsible. “But Abram said to Sarai, ‘Behold, your servant is in your power; do to her as you please’” (16:6a). He says, “She’s your servant; you deal with the problem.” Whatever happened to all those 10 years of Hagar’s faithful service? Where is the relationship, the compassion and care for this servant? And what happened to taking responsibility for one’s own actions?

How easily we shirk responsibility! We take matters into our own hands and leave God out. Then we don’t like the consequences. One minute we’re acknowledging, like Sarah, that God has done such-and-such, and the next we’re acting independently in self-will. If she acknowledged that “the Lord has prevented me from bearing children”, why didn’t she consult God as to what to do about it? Why not wait on God for guidance? Why not recognize the providential hand of God?

When you mess up you need to repent, not blame somebody else for it, certainly not God! How often do we want to take the easy way out and let someone else deal with the consequences of our actions? How easily we cast people aside with no concern for their welfare, dispense with them like so much household waste.

Sarah’s folly could not be that easily remedied. Do you know that this one act started a rivalry between two people groups (Israelites and Arabs) that has lasted throughout history and which has caused oceans of blood to be shed ever since? All the result of Sarah’s folly.

When you act in self-will, your life is infiltrated by the world. And ...

2. When you act in self-will, your life is turned upside down (16:6b-9).

The folly of Sarah’s misguided plan precipitates Hagar’s flight. “Then Sarai dealt harshly with her, and she fled from her” (16:6b). Previously, Sarah feared being despised by Abraham for her infertility and she misused Hagar to carry out her sordid scheme. Now, Sarah is despised by Hagar and she mistreats Hagar, again. In fact, she mistreats her so badly that Hagar flees as a fugitive. Hagar’s life has gone from riches to rags, from being a maid to the wife of a wealthy man, to a single, pregnant, homeless, despondent woman on the run. All of these conditions are hard and depressing. Being single and pregnant is hard and depressing. Being homeless is hard and depressing. Being on the run is hard and depressing. Being single, pregnant, homeless, and on the run is a recipe for disaster.

How quickly your life can be turned upside down! One minute you’re living in the lap of luxury; the next, you don’t know where your next meal is coming from. One minute you have a kind boss and good job prospects; the next, you’re cast aside, out on your ear. One minute you’re part of a loving family; the next, you’re caught in the middle of a family feud. One minute you’re single and free; the next, your pregnant and tied down. One minute everything is looking rosy; the next minute your world is dark and bleak.

How do you deal with that? Where do you turn when your life is turned upside down? One thing you don’t do is run away into the wilderness. That’s an act of self-will, taking matters into your own hands. The wilderness is no place to be when you’re in trouble, distressed, desperate; when you’re vulnerable, isolated, despondent. That’s when you need protection, care, support, community.

Hagar flees into the wilderness of Shur where “the angel of the Lord found her by a spring of water in the wilderness, the spring on the way to Shur” (16:7). There are times in our lives when we find ourselves in the wilderness, in a lonely place. Sometimes people act foolishly towards us. Sometimes we act foolishly towards God and other people. And sometimes we react by fleeing as a fugitive, only to find ourselves in the desert, abandoned and alone. When we hit rock bottom, those are the times when God steps in, assuring us of his favor and showing us that he is still in control.

“And (the Lord) said, ‘Hagar, servant of Sarai, where have you come from and where are you going?’” (16:8a). She knows where she came from but she doesn’t know where she’s going. “She said, ‘I am fleeing from my mistress Sarai’” (16:8b). Life for her was full of uncertainty; she didn’t know the future. She had started down a one-way street and now it’s turning out to be a dead-end with nowhere to turn. The only way Hagar can turn with certainty is backwards. “The angel of the Lord said to her, ‘Return to your mistress and submit to her’” (16:9). All that Hagar had and was came from being Sarah’s maid. That was her identity, her position in life. She had left that position without notice or permission and she must return to that position. It wouldn’t be easy to return but it would be right. It was wrong to be rejected, but it was right to go back and face the music. Though Sarah had wronged her, she must not retaliate with another wrong. That’s the result of self-will and personal ambition, not God’s direction. Hagar was as ambitious as Sarah was independent and both character traits lead to trouble.

When you carry out your own independent plans without consulting God, you can expect your life to be turned upside down. When you’re ambitious to improve yourself and get ahead without God’s leading, you may suddenly find yourself in a desert place - lonely, isolated, depressed, desperate. When you act in self-will, the only solution is to repent, turn back to God, and be obedient. It may not be easy but it’s right.

First, then, when you act in self-will your life is infiltrated by the world. Second, when you act in self-will your life is turned upside down. But know this…

3. When you act in self-will, your life is still controlled by God (16:10-14).

After Sarah’s folly and Hagar’s flight, then we see God’s favor. When everything looks black, God turns darkness into dawn. “10 The angel of the Lord also said to her, ‘I will surely multiply your offspring so that they cannot be numbered for multitude.’ 11 And the angel of the Lord said to her, ‘Behold, you are pregnant and shall bear a son. You shall call his name Ishmael, because the Lord has listened to your affliction. 12 He shall be a wild donkey of a man, his hand against everyone and everyone’s hand against him,
and he shall dwell over against all his kinsmen’” (16:10-12).

God is “the One who hears.” That’s what “Ishmael” means. God is the One who cares for and comforts the desperate and the homeless, who pours grace into troubled hearts, who turns darkness into dawn. He pours his grace into Hagar’s heart by giving her a promise of his favor, that she would be the mother of a great nation. Her child would not be the child of the promise made to Abraham, but the child of a promise made directly to her. But there would be consequences to her actions - her son would be a “wild” man.

That which is born of the flesh is flesh; it cannot be controlled. Ishmael was the product of an utterly fleshly, worldly union. He was the product of a blatantly unequal yoke between a believer and an unbeliever. You cannot mix faith and flesh, law and grace, promise and works.

In the midst of our darkness and despair, God is “the One who hears” and God is “the One who sees.” “13 So she called the name of the Lord who spoke to her, ‘You are a God of seeing,’ for she said, ‘Truly here I have seen him who looks after me.’ 14 Therefore the well was called Beer-lahai-roi; it lies between Kadesh and Bered” (16:13-14). God had “heard” Hagar and he had “seen” her. He knew all about her. And Hagar had “seen” God, even in the desert and darkness of her life. No wonder she called the well Beer-lahai-roi, “the well of him who lives and sees me.” This idolatrous, unbelieving Gentile now knew that God was alive and active in her life. He is not the God of the Jews only but of the Gentiles also.

Concluding Remarks

In the darkest experiences of our lives, that’s where we discover God, his constant care and sovereign control. Remember: Even when you act in self-will, your life is still controlled by God. In the deepest extremities of desolation and brokenness, we come face to face with God and we find fellowship, nearness, instruction, comfort, hope, communion, acceptance, and relationship. In the places where we least expect to meet God, he manifests himself to us - he bestows his favor on us; he strengthens us, comforts us, and encourages us to face the hardest and darkest experiences of life; he hears our cry and sees our circumstances. In his presence the desert becomes an oasis where we receive refreshing, spiritual renewal that enables us to go back and face the realities of life. “And Hagar bore Abram a son, and Abram called the name of his son, whom Hagar bore, Ishmael. Abram was eighty-six years old when Hagar bore Ishmael to Abram” (16:15-16).

If you’re not a Christian, you’re in the desert without God. You need God. He knows all about you and he is in full control of your life. You need God for salvation through Christ.

If you are a Christian, you may also be in a desert place today, but you are not alone. Perhaps you’ve acted in self-will and your life has turned upside down as a result. Perhaps you’re experiencing dark circumstances in your life. You don’t know where to turn. You feel abandoned and desperate. Perhaps you’re facing a health crisis, or financial obligations you can’t meet, or sexual temptations that won’t go away. Perhaps you’re struggling spiritually with your relationship to God, with what the Christian life is about, with what God wants you to do with your life. Perhaps you’re making a heavy decision about a marriage partner or career. Whatever your situation, Christ turns darkness into dawn. He is with you to instruct you and encourage you. The barriers of darkness can be broken today. You can receive Christ’s comfort, strength, encouragement, and care.

If you need to meet with God, why don’t you take this moment to confess that sin that has caused darkness in your life, to cast yourself on the Lord for his direction and protection and provision, to repent of your self-will and neglect of God in your life, to ask God for relief from the dark circumstances of your life, or to pray for friends and family who desperately stand in need of God. Will you do that today?

Related Topics: Character Study, Failure, Faith

2. Hagar, Pt. 2: When Troubles Won’t Go Away (Gen. 21:8-21)

Related Media

Introduction

In the last lesson from Abraham’s life (Gen. 16:1-16), we learned the principle that “even when you act in self-will, your life is still controlled by God.” We saw that Sarah’s frustration and folly led to the fulfillment of her ill-conceived plan, choosing to rely on her own scheme to overcome her barrenness by having a baby (Isaac) through the illicit union of her husband, Abraham, and her maid, Hagar. The plan backfired and caused nothing but turmoil and resentment in the household. So Sarah treated Hagar harshly, causing her to flee from the household like a fugitive. But then, God’s favor turned toward Hagar in her hour of darkness, because God is the God who turns darkness into dawn.

Now we move on to another dark experience in Abraham’s and Hagar’s lives. By now, Isaac has been born and Abraham’s household becomes a place of euphoria and celebration (21:1-7). First, there was euphoria over Isaac’s birth in Abraham’s and Sarah’s old age. Now, some 3 years later, there is great celebration over Isaac’s weaning. But how quickly everything changes. The euphoria turns to conflict (21:9), indignation (21:10), and finally Hagar’s banishment (21:14).

In the December 31, 1989, edition of the Chicago Tribune, the editors printed their photos of the decade. One of them, by Michael Fryer, captured a grim fireman and paramedic carrying a fire victim away from the scene. The blaze, which happened in Chicago in December 1984, at first seemed routine. But then firefighters discovered the bodies of a mother and five children huddled in the kitchen of an apartment. Fryer said the firefighters surmised, “She could have escaped with two or three of the children but couldn’t decide who to pick. She chose to wait with all of them for the firefighters to arrive. All of them died of smoke inhalation.” (From the story: “Times When It Is Hard to Leave”).

Sometimes it’s hard to say goodbye to those we love. You see it in the TV images of people heartbroken for loved ones, not giving up hope that they may still be alive, and desperately not wanting to say “good bye.” It’s hard to let go of those you love, whose company you enjoy. Sometimes family members come for a visit. You look forward to them coming for so long and all of a sudden it’s over, and you’re sad to see them go. Time moves on so quickly; things change so suddenly.

That’s how it was in Abraham’s household in this story as he bids goodbye to Hagar and Ishmael. We will see once more that God turns darkness into dawn. But notice this principle carefully that as darkness comes before the dawn, so trouble often precedes triumph. Trouble comes from all kinds of sources…

1. Trouble often finds it source in our bad attitudes (21:8-10): Sarah’s resentment.

“Sarah saw the son of Hagar the Egyptian, whom she had borne to Abraham, laughing” (21:9). Evidently, Ishmael has been tantalizing Isaac (whether verbally, physically, or both we don’t know), ridiculing him, scoffing at him, and this has caught Sarah’s attention. Ishmael is a teenager by now, probably 16-17 years old. According to Gen. 17:24, Abraham was 99 when he was circumcised and Ishmael was 13 at that time. Isaac was born the next year (when Abraham was 100 and Ishmael 14). Isaac would be weaned at about 2-3 years old. Therefore, Ishmael would have been 16-17 at this time.

Ishmael can see what is happening in the family. All his life he had probably been told that he was the child of God’s promise to Abraham and Sarah. But when he found out that Sarah was pregnant, perhaps he knew that it was not so. Now Isaac becomes the centre of attention. This incites Ishmael’s jealousy and anger against Isaac. Ishmael feels victimized and deceived, supplanted. Unfortunately, he has adopted his mother’s attitude. Just as Hagar despised Sarah (16:4), so now Ishmael despises Isaac. You can see how much a child’s environment affects their behavior and attitudes - like mother, like son.

But the problem isn’t so much Ishmael’s scoffing as it is Sarah’s bad attitude. She has never judged her resentment toward Hagar and Ishmael, so that when conflict occurs in the family home, the same emotion quickly resurfaces and the same solution is quickly demanded again: “Get this slave woman and her son out of my house!”

Some people become bitter very easily and then they find it hard to repent of it. They continue to express their resentment, sometimes even years later. Bitterness and resentment are powerful emotional forces. If you become resentful, know this: the same feelings and reactions can quickly rise to the surface again. They always seems to lie just beneath the surface, ready to explode. The apostle Paul says, “Be angry and sin not. Do not let the sun go down on your wrath” (Eph. 4:26). In other words, do not let anger become sin by nursing it, enjoying it, using it for selfish purposes, or by becoming angry over things we ought not to be angry about. Instead, put a limit on your emotions; put a time limit so that your anger is judged and finished. “Don’t go to bed mad”; bring it to an end. Our emotions are powerful forces in our lives. God has given them to us but not for them to be used sinfully or to go unchecked. It’s sad that our anger is often misdirected. We don’t become angry about things we should and we become angry about things we should not. We should be angry over things that make God angry, but we usually become angry over things that we don’t like.

Sarah’s bad attitude now boils over into her deep-seated resentment. She orders Abraham to “cast out this slave woman with her son”(21:10a). The word Sarah uses here for slave woman indicates that Hagar’s position in the family has advanced. Hagar is no longer merely a “shiphhah”, a female slave (16:1-3), but now she is an “amah”, a maidservant. For all practical purposes Hagar is Abraham’s second wife (16:3b), whose son, Ishmael, under cuneiform law, has a legal claim to Abraham’s estate.

Sarah’s resentment evidently focuses on the family inheritance. She isn’t merely indignant about Ishmael’s scoffing at Isaac, but, more specifically, about the matter of the inheritance, “for the son of this slave woman shall not be heir with my son, Isaac” (21:10b). Perhaps that was always at the root of her bad attitude, and now she gives expression to it. She says: “There’s no way that this son of a maidservant is going to share in the inheritance with my son.” Sarah is actually asking Abraham to disinherit Ishmael, his firstborn son.

Resentment can cause us to have a bad attitude. And a bad attitude can cause us to be very critical, to say things we wouldn’t normally say. Resentment tends to do that. It loosens your tongue to say things that are very caustic, vitriolic. Sarah had not raised the matter of the inheritance before but her bad attitude causes her to find and see things that weren’t issues previously.

Resentment over money often divides families. So often money issues lie at the root of squabbles and resentment. The Bible says that “The love of money is a root of all kinds of evil” (1 Tim. 6:10). So, be sure that it doesn’t get hold of your heart as it did Sarah’s.

Trouble often finds its source in our bad attitudes. And…

2. Trouble often finds its source in our bad decisions: Abraham’s predicament (21:11-14a).

Abraham’s bad decision, when he agreed to Sarah’s scheme with Hagar, is now affecting his state of mind. “The thing / matter was very displeasing to Abraham on account of his son” (21:11). His attitude is now deteriorating. He also has undoubtedly witnessed Ishmael’s ridicule of Isaac, on account of which he is most disturbed and distressed.

Notice the predicament that one bad decision can initiate. His bad decision initiates Abraham’s tense relationships. Now he has a blended family, which often causes conflict. Ishmael is as much a son of Abraham as Isaac is, but not so for Sarah. Abraham is caught in the middle between Sarah and Isaac on one hand and Hagar and Ishmael on the other; between what is legal and illegal; between what is right and what is hard; between his love for Ishmael and his love for Sarah. What Abraham thought was long past comes back to haunt him.

In the midst of his predicament, we see Abraham’s remorse over the bad decision he had made earlier. He must have said to himself a million times: “I wish I had never done what Sarah asked me to do with Hagar. If only I could relive that part of my life. Won’t this problem ever go away?” He sounds like David in Ps. 51:3b. Now he is reaping the consequences of his previous irresponsibility, lack of leadership, and distrust of God.

Bad decisions sometimes produce lifetime scars. Most of us experience the results of past sins (either our own or the impact on us of others’ sins). Abraham sinned in his intimacy with Hagar and he was deeply impacted by Sarah’s bad attitude – her scheming, bitterness, jealousy, resentment. We reap what we sow: it’s the law of the harvest (Gal. 6:7). Sins committed in haste and self-will often continue to haunt us. We get caught in the web of our own weaving. Sins that are forgiven often have consequences that live on. “Though every act of sin is forgivable, the effects of some are not erasable” (Chuck Swindoll, “Abraham”, 110), such as drug abuse, promiscuity, criminal acts. Nonetheless, if we repent, God takes the burden and brings relief. He turns the darkness of our lives into the dawn of his deliverance.

In the midst of his remorse, God brings Abraham’s relief. “God said to Abraham, “Be not displeased because of the boy and because of your slave woman. Whatever Sarah says to you, do as she tells you, for through Isaac shall your offspring be named” (21:12). Sarah is right, but for the wrong reason. Abraham is to banish Hagar and Ishmael not because Ishmael has done anything to deserve disinheritance, nor because of Sarah’s resentment, but because of God’s sovereign decree that his promise to Abraham will take place through Isaac. So long as Hagar and Ishmael live in Abraham’s house there would be no peace, nor would Abraham be able to focus on raising Isaac, the child of promise.

Sometimes obedience to God involves letting things go - things that we don’t even know are a hindrance to us; things that are sometimes very dear to us (as Ishmael was to Abraham); things that weigh heavily on our consciences, which we have to deal with and let them go. For some 14 years, Abraham had been under a false impression that Ishmael was the promised child (15:5; 16:10; 17:18). Now he knows otherwise. Nonetheless, it’s still hard to let Ishmael go. Undoubtedly, Abraham must have thought: “He’s still my son. Hagar is my second wife. And they have nowhere to go. How can I do this? I can’t let them go!”

Sometimes the way to correct our bad decisions means making hard decisions. Many times God’s ways aren’t easy for us to accept. Sometimes he uses our bad decisions for his purposes. Perhaps you have an Ishmael in your life. You’ve held on to something for years, as Abraham had held on to Ishmael and it’s hard to let it go because it’s dear to you. Sometimes, obeying God isn’t easy and it is particularly not easy when we have to do something hard to correct something we did wrong. Our affections and desires get in the way and our past keeps coming back. We don’t understand how it will all work out. We keep asking: “Why? What’s the purpose of this experience? It all looked so good at the beginning and now you’re taking it all away. This is a burden too great for me to bear.”

But Abraham wouldn’t have to live the rest of his life under this burden of guilt. Notice how God brings relief to Abraham’s burden by giving him a promise about Ishmael: “And I will make a nation of the son of the slave woman also, because he is your offspring” (21:13). God, not Abraham, would take care of Hagar and Ishmael. Abraham could let the burden go, roll it off onto God. Ishmael would lose his family rights as a son but he would gain a national right as the father of the Arab people. Ishmael would lose his inheritance of property but gain an inheritance of a nation. Ishmael would be cut off from what is his by legal right but be connected to what is his only by God’s promise. Why? “Because he is your offspring.” Such is the grace of God to Abraham. Despite Abraham’s failure to live up to his responsibilities last time, God will fulfill his promises to him concerning both his sons.

No matter what the consequences of our past sins, God brings relief. If we accept the consequences of those sins and wait upon God, he pours his grace into our lives. Sometimes God removes the cause of the problem so that we can live happily in his will. Sometimes the cause of the problem can’t be removed because we have taken actions which are irreversible and to try to reverse them would be to commit another sin. But God forgives when we accept responsibility and confess our sin, so that we no longer live with the burden of guilt even though we may live with the burden of reality and its consequences.

Abraham’s remorse turns into Abraham’s relief and finally to Abraham’s responsibility. “So Abraham rose early in the morning and took bread and a skin of water and gave it to Hagar, putting it on her shoulder, along with the child, and sent her away” (21:14a). He is distressed over Sarah’s excessive demand but he responds in obedience to God. Little does he know what God is going to require of him in the next chapter – to sacrifice his son of promise. And yet again Abraham will act in perfect obedience. So here, he does what he has to do but with care and concern for the two of them.

He gives Hagar the basic staples of life (bread and water) and entrusts Ishmael to her care. But bread and water will provide little solace either for their physical or emotional well-being in the life-threatening rigors of the desert. Undoubtedly heart-broken by this tragedy, he sends them away but not in the way or with the anger that Sarah displayed. Instead of hostility there is love. Instead of resentment there is remorse and regret.

Trouble often finds its source in our bad attitudes and in our bad decisions. And…

3. Trouble often finds its source in our bad circumstances: Hagar’s banishment (21:14b-16).

Sarah’s resentment produced Abraham’s predicament and, finally, Hagar’s banishment. “She departed and wandered in the wilderness of Beersheba” (21:14b). These were bad circumstances to say the least.

Maybe Hagar forgot God’s promise about her son (16:10). After all that was some 16 or 17 years ago, when God had spoken to her at the spring in the wilderness on the way to Shur. By now she probably believed, like Abraham, that Ishmael was the son of promise. She is probably unaware that God just renewed his promise about Ishmael in 21:13 in order to bring comfort to Abraham. In any event God’s promise probably seemed patently absurd to her now. After all, that was then and this is now. That was the dim and distant past and this is the here and now. She needed to deal with the reality of the present.

You can’t live just on memories of the “good old days”, you know. The reality is that she and her son are both about to die and she is about to face the deepest darkness of her life. “Wandering in the wilderness” doubly underscores her darkness. It’s bad enough to wander hopelessly, like a straying animal, lost, not knowing where you’re going. But to wander “in the wilderness” would fill you with abject terror.

When I flew to Zambia a few years ago, I looked out of the window of the plane and saw the Sahara desert stretching out as far as the eye could see, nothing but mountains of sand, no sign of life. To be abandoned in the wilderness would be a scary prospect.

Soon the moment of total abandonment and darkness comes. “When the water in the skin was gone, she put the child under one of the bushes” (21:15). Under the scorching heat, with no shelter and the water supply exhausted, Hagar places Ishmael in the only shade she can find - a desert shrub. What can be more bleak and hopeless than for a mother to place her son under a desert bush and then watch him die. Obviously, she could not carry Ishmael for he is a teenager, but she could help place him in his weakness under a shrub. She takes the very best care of Ishmael that she can, denying herself the only shade that was available.

Powerless to stop the inevitable she sits at a distance awaiting Ishmael’s death. “Then she went and sat down opposite him a good way off, about the distance of a bowshot, for she said, ‘Let me not look on the death of the child.’ And as she sat opposite him, she lifted up her voice and wept” (21:16). All she could do is sit and wait. She can’t even bear to watch, incapable of preventing certain death. Surely she doesn’t deserve this treatment, this fate, despite her attitude toward Sarah and Ishmael’s attitude toward Isaac.

Sometimes the promises of God ring hollow in our experiences, don’t they? They must have been so for Hagar at this moment. “Where is God when I need him? It’s all very well for God to make these grandiose promises, but I need action!”

Trouble often finds its source in our bad attitudes, in our bad decisions, and in our bad circumstances. But remember: As darkness comes before the dawn, so trouble often precedes triumph. And in this lesson it is so, for…

4. Trouble always finds its solution in God’s intervention: Hagar’s encouragement (21:17-21).

For the second time in Hagar’s life God displays his goodness to her. Sarah’s resentment has led to Abraham’s predicament, to Hagar’s banishment and, finally, to Hagar’s encouragement as God intervenes in her life again to disclose to her a promise concerning Ishmael’s future. First, God hears again: “And God heard the voice of the boy” (21:17a). “Ishmael” means “the God who hears”. God heard the cry of the dying boy and the wail of Hagar’s heart. Then, God speaks again: “And the angel of God called to Hagar from heaven and said to her, “What troubles you, Hagar? Fear not, for God has heard the voice of the boy where he is” (21:17b). These are words of comfort: “What’s wrong, what troubles you, Hagar? Don’t be afraid.” Just as God assured Abraham that he need not fear in sending Hagar away (21:12), so now God assures Hagar that she need not fear. Then, God promises again: “Up! Lift up the boy, and hold him fast with your hand, for I will make him into a great nation” (21:18). Ishmael is not going to die as Hagar expected. Just as God fulfilled his promise to Abraham concerning a son of promise, even when Abraham was as good as dead (Heb. 11:12), so God fulfills his promise to Hagar (16:10) when Ishmael is as good as dead also. Now, in the midst of the ordeal, she hears God’s promise again that Ishmael will become a great nation. What God had told Abraham to give him assurance in sending them away, he now repeats for Hagar’s encouragement.

This is the principle of how God works. First the ordeal, then the revelation. First the suffering, then the solution. First the trouble, then the triumph. First the darkness of defeat, then the dawn of victory. And that’s when God takes action again. “Then God opened her eyes, and she saw a well of water. And she went and filled the skin with water and gave the boy a drink” (21:19).God is active and in control even in such a dark situation. God became a husband to Hagar (cf. Isa. 54:5) and a father to Ishmael (cf. Ps. 68:5-6). He not only promises the future but provides for the present. He gives them not only a promise but practical provision – the water of life. Just as he provided Elijah with a cake and a jar of water (1 Kgs. 19:6), so he blesses Ishmael with a drink and a destiny. The well was there all the time but Hagar couldn’t see it. As soon as God opened her eyes, she satisfied her son’s thirst - he is her first concern and responsibility.

When we exhaust our resources, our tendency is to sit down and cry. Well remember, God still has a lot of options left. Our bad circumstances blind us to the provision God has made. In order to see God’s plan, all we need to do is open our eyes. And when we open our eyes, we see that God was involved all along.

God hears, God speaks, God promises, God acts, and, lastly, God blesses again. “20 And God was with the boy, and he grew up. He lived in the wilderness and became an expert with the bow. 21 He lived in the wilderness of Paran, and his mother took a wife for him from the land of Egypt” (21:20-21). The story begins with Isaac’s growth as a child (21:8), but now Ishmael grows from a youth to a man. God is “with the boy, and he grew up.” There is intimacy, care, divine presence - not merely a voice from heaven – and there is nourishment. What was once a place of dark banishment into a hostile wilderness / desert, becomes Ishmael’s home.

To survive in the wilderness requires skill and Ishmael’s skill is that of an archer. The bowshot that once marked the distance between him and his mother (21:16) now becomes his means of survival in the Wilderness of Paran (21:20). In this little detail we see the wonderful literary skill with which this story is written.

In Hagar’s final responsibility to Ishmael, she chooses a wife for him (21:21). He would never be left alone in the desert. Isn’t it ironic that Hagar, who had no choice of a husband and was thrust into a relationship with someone of a different race and religion, now takes a wife for her son from their own people, the Egyptians? She had far more spiritual discernment than Sarah did in giving an Egyptian to her husband.

Final Remarks

Remember: As darkness comes before the dawn, so trouble often precedes triumph. God is the God who turns darkness into dawn. The God who heard Ishmael’s cry is the God who hears us when we cry. The God who spoke from heaven is the God who speaks to us through his Word. The God who renewed his promise to Hagar is the God who daily renews to us his precious promises. The God who took action in the wilderness is the God who acts in our wildernesses. The God who blessed Ishmael is the God who blesses us abundantly in and through Christ.

Our privilege and resource in the darkness of our lives is to cry to God, to listen for his voice, to be comforted by his promises, to watch him act, and to receive his blessing. When the circumstances are the darkest, God hears our cry and speaks words of comfort and encouragement; God takes action and opens our eyes to see his power; God is with us even when we can’t see him.

Perhaps you are passing through particularly dark times. Perhaps there are things in your life that you aren’t facing up to. Perhaps there is unconfessed sin in your life of which you have not repented. Perhaps you haven’t changed what needs to be changed. Perhaps you haven’t appropriated God’s grace in your life. Perhaps you see other people as the source of all your problems. Whatever it is, make sure that you deal with it before God today; be reconciled to God through faith in Christ. Don’t allow bitterness and resentment to control your life. Be willing to forgive others. Embrace the grace of God in all its fullness. Trust his precious promises.

Remember the lesson of this story, that as darkness comes before the dawn, so trouble often precedes triumph. Sinful consequences may disturb us but they need not defeat us. Marital conflicts may disrupt us but they need not destroy us. Personal confusion may disarm us but it need not demoralize us. No matter how dark the days may be, God never changes. He is always there when we turn to him. In those times when we can’t see his hand, we can trust his heart.

P. Gerhardt (1607-1676) wrote a hymn that John Wesley translated which sums up how we need to trust God through the dark times as well as the good.

Through waves, through clouds and storms,
God gently clears the way;
We wait His time; so shall the night
Soon end in blissful day.

He everywhere hath sway,
And all things serve His might;
His every act pure blessing is,
His path unsullied light.

When He makes bare His arm,
Who shall His work withstand?
When He His people’s cause defends,
Who then shall stay His hand?

We leave it to Himself
To choose and to command,
With wonder filled, we soon shall see
How wise, how strong His hand.

We comprehend Him not,
Yet earth and heaven tell
God sits as sovereign on the throne,
And ruleth all things well.

Related Topics: Character Study, Failure, Faith

3. When Faith Passes the Test (Gen. 22:1-19)

Related Media

Introduction

Most of us don’t like tests and we certainly don’t like failing them. I grew up in England and at eleven years old we had to write an exam called the “Eleven Plus.” This exam determined whether I would go to a grammar school or a technical school. I remember my dad’s relentless tutoring in the evenings to prepare me for this exam. Surprisingly, I passed! Then, a few years later, I remember writing another set of important exams at sixteen years old called “O” (ordinary) levels. This time the results were miserable. Then came university undergraduate exams, then seminary graduate exams followed by post-graduate exams. I think the worst kind of school tests were those surprise tests that teachers sometimes give. You can probably remember when the teacher would come into the classroom and, without warning, announce: “Today we’re going to have a quiz” and your heart would sink.

God gives tests and usually without warning. More than likely you can pass a test if you prepare for it, but the real test as to whether you know your stuff is if you’re tested without warning. That’s what God does sometimes. Sometimes God tests us when we’re unprepared, off-guard, when no one’s looking, to see if in private we’re the same as we look in public; to see if we truly believe what we say or whether it is just a good show for others. Sometimes God tests us with circumstances or challenges that make no sense to us, to see if our love for him is really what we say it is; to see if we trust him the way we say we trust him. In that situation, do you really trust the providence of God; do you really believe in the sovereignty of God?

Just when we’re hanging onto something tightly, that’s often when God comes in with a test. That’s when God asks: “Do you love me more than these - more than this car, this house, this career, this hobby, this sport?”

How tightly are you holding onto “things”? It’s easy to say “I give everything to you, Lord”, without really meaning it. It’s easy to sing “all the vain things that charm me most, I sacrifice them to his blood,” but do you? Sometimes “things” get such a hold of us, we can’t let go. Those are the times when God checks up on us to test the authenticity of our faith and our love for him. Sometimes those tests are hard. Sometimes we pass them and sometimes we fail them. Sometimes life makes no sense. That’s the way it was in the life of Abraham.

“After these things…” (22:1a). After the miraculous birth of the promised child, Isaac; after the banishment of Ishmael and Hagar into the wilderness; after the restoration of relationships in the family; after finding peace with God about God’s promise through Isaac. Just when Abraham thought that everything had settled down, that the past was finally past, that he could look forward to a glorious future, that he had it all figured out, “After these things God tested Abraham and said to him, “Abraham!” And he said, “Here I am” (22:1).

God is a jealous God. He demands our absolute affection and loyalty. He won’t tolerate idols in our lives, even things that are good. He tests Abraham to see if God is first in Abraham’s life or whether Isaac means more to Abraham than God himself.

God had tested Abraham before and Abraham had failed three times. He tested Abraham’s obedience to God with a famine (Gen. 12) and Abraham failed in his obedience by going down to Egypt. He tested Abraham’s faith in God when the birth of the promised son was delayed (Gen. 16) and Abraham failed in his faith by having a son by Hagar. He tested Abraham’s fear of God when Abimelech took Sarah (Gen. 20) and Abraham failed in his fear of God by lying that she was his sister.

When you fail a test three times, it doesn’t look good for the fourth try, especially when that test will involve all three tests you’ve already failed. That can be a very dark time in your life: “Will I pass or fail?” But know this: When your faith passes the test, God renews his blessing. Notice firstly that…

1. When God Tests Our Faith, He Frequently Defies Our Logic (22:1-2).

You’ve all probably suffered the agony of buying something in the store that you had to put together when you got home, only to find that the instructions didn’t make any sense and you had to phone an 800 number to figure it out. God’s threefold instruction makes no sense to Abraham.

God’s instructions defy logic about who to take. “He said, ‘Take your son, your only son Isaac, whom you love’” (22:2a). Notice how this instruction gets progressively more intense. “Take your son… your only son… your only son Isaac, whom you love.” Here’s the issue: this child was becoming an object of affection in Abraham’s heart that was competing with God’s exclusive claims on Abraham’s heart.

By this time, Isaac is probably late teens to mid-twenties. He’s certainly no baby anymore. Over the years Abraham’s love for his son has grown and intensified. First, he loves the baby promised from God. Then, he loves a son born in his old age. Now, he loves the progenitor of a great nation. Why would God now ask Abraham to take this special child of promise to offer him as a sacrifice? God’s instructions defy logic about who to take.

God’s instructions defy logic about where to go. “…go to the land of Moriah” (22:2b). Abraham had followed God’s instruction where to go years before when he left his home in Ur of the Chaldees to go to the unknown land of Canaan (Gen. 12). Now once again, he must travel from his home in Beersheba to the unknown land of Moriah, a place known only to God. Why would God ask Abraham to go to this unknown place?

God’s instructions defy logic about what to do. “…offer him (Isaac) there as a burnt offering on one of the mountains of which I shall tell you” (22:2c). A burnt offering was a sacrificial offering. It cost the worshipers something. It made atonement for the sins of the worshipers. It produced a sweet aroma to God. It signified total commitment, the only offering that consumed the entire animal on the altar (cf. Lev. 1). That’s the kind of offering God wants - an offering that costs us everything, nothing held back.

These instructions beg two important questions: (1) Will Abraham obey God and offer his son, knowing full well that Isaac is the only person who can perpetuate the promise of God? Abraham has just lost one child, now he is about to lose the other. He lost Ishmael to the wilderness, now he is about to lose Isaac to the altar. He has just banished Ishmael at Sarah’s command, now he is about to banish Isaac at God’s command. (2) Will God protect and provide for Isaac as he did for Ishmael? Will God resolve this dilemma?

It raises an additional corollary question: Why a child sacrifice? Wasn’t this pagan and contrary to God’s own law (Lev. 20:2-3; Deut. 18:10)? Perhaps God demanded this of Abraham to make the test even harder to understand and obey. But the question resolves itself if we focus on the whole narrative, not just the command. God never did require the slaying of Abraham’s son, because he provided a substitute.

Certainly, none of this made any sense to Abraham. It was contradictory to and inconsistent with (a) Sarah’s miraculous conception; (b) the banishment of Ishmael; and (c) God’s promise of descendants through Isaac. And now God was telling him to sacrifice this promised son? It defied logic: it made no sense.

When God tests our faith, he often defies our logic. Perhaps your own life makes no sense sometimes. Perhaps your future seems to hinge on one momentous test or decision. “Should I marry this person, or take that job, or go out in missions, or take a course of action which could change my life forever.” Perhaps you’ve suffered great sorrow and your life goes into turmoil. You can’t figure out what to do or where to turn.

Or, perhaps you feel the direction of God so strongly in your life but it makes no sense. You thought you knew where your life was headed and now it’s taking a completely different course. Remember, God’s thoughts are not your thoughts nor his ways your ways (Isa. 55:8-9).

When God tests our faith, he often defies our logic. And…

2. When God Tests Our Faith, He Repeatedly Reveals Our Hearts (22:3-11).

Abraham’s heart is revealed in his threefold reaction to God’s threefold instructions.

First, God reveals our hearts by testing our obedience to him (22:3-4). Abraham only had two options: to obey God or disobey God. And by the morning’s early light, he knew what he would and must do. “So Abraham rose early in the morning, saddled his donkey, and took two of his young men with him, and his son Isaac. And he cut the wood for the burnt offering and arose and went to the place of which God had told him” (22:3).

If you react in true obedience, you’ll take immediate action - no bargaining with God, no rationalizing, no arguing, no resisting, no doubting.

If you react in true obedience, you’ll take God at his word. So Abraham gathered what was needed - a donkey to carry the load, two men to take care of them on the way, his son, and the sacrificial wood. As he split the wood, can you imagine what was going through his mind? Every stroke of the axe must have plunged into his heart, reminding him of the knife that soon would plunge into Isaac’s heart.

God’s tests demand unwavering faith in God’s word. That’s the bottom line: “Do you really believe God’s word or not?” That’s why it’s important to read, study, and memorize the Bible. If you want to pass an exam, you must know your material, in this case, God’s Word.

If you react in true obedience, you’ll take immediate action, you’ll take God at his word, and…

If you react in true obedience, you’ll face reality with courage. “On the third day Abraham lifted up his eyes and saw the place from afar” (22:4). Just as Jesus set his face steadfastly to go to Jerusalem (Lk. 9:51), unswervingly going to “The Place of a Skull” (Jn. 19:17), so Abraham saw the place afar off and faced the reality of the situation with courage.

The true test of obedience is to see the reality of what God demands and to face it without turning back and without complaint. Perhaps you’ve been there - you’ve seen the test coming in the distance, you knew what it would cost you, and you faced it without doubt.

So, God reveals our hearts in our reaction to tests of obedience, and …

Second, God reveals our hearts by testing our faith in him (22:5-8). If you react in true faith, you’ll have the right perspective. “Then Abraham said to his young men, ‘Stay here with the donkey; I and the boy will go over there and worship and come again to you’” (22:5). He had the right perspective: the sacrifice of his son was worship! He had the right perspective: “We will come back - God will keep his word. If Isaac is slain God will raise him up again.”

If you react in true faith, you’ll have the right determination. “And Abraham took the wood of the burnt offering and laid it on Isaac his son. And he took in his hand the fire and the knife. So they went both of them together” (22:6). Before, Abraham had placed the bread and water on Hagar’s shoulder. Now he places the wood on Isaac’s shoulder. Both actions must have torn his heart. But despite all that is happening, there is unity between them; the two of them went together - one in purpose, bond, trust, communion.

Isaac is big now, strong enough to carry the wood but young enough to ask a childlike question: “And Isaac said to his father Abraham, ‘My father!’ And he said, ‘Here I am, my son.’ He said, ‘Behold, the fire and the wood, but where is the lamb for a burnt offering?’” (22:7). If you react in true faith, you’ll have the right perspective, you’ll have the right determination, and, if you react in true faith, you’ll have the right answer. “Abraham said, ‘God will provide for himself the lamb for a burnt offering, my son.’ So they went both of them together” (22:8). Many times before, Isaac had probably seen his father sacrifice a lamb. He knew the procedure, but this time there is fire and wood but no lamb. He knew the pagan sacrificial practices of the Canaanites who offered their firstborn sons as sacrifices to placate the pagan gods, so his question is very valid and real: Might this be what his father is doing?

When tough questions are asked, true faith has the right answer. You can’t explain everything but you respond out of deep faith in God - no wavering, no bitterness, no despair, no rebellion; just trust and serenity. Abraham’s answer completely satisfies Isaac. He has complete trust in his father, complete confidence and reassurance. Besides, he had heard his father tell the servants: “We (I and the boy) will come again to you” (22:5). What a great relationship Isaac had with his father!

A person’s true character comes out when the chips are down. It’s easy to trust God when everything is going well, but it’s much harder when life is falling apart. It’s easy to express faith in God when everything is rosy but much harder when things look bleak. When Abraham’s world fell apart, he trusted the promise of God (Gen. 21:12), he trusted the power of God (Heb. 11:19), and, here, he trusted the provision of God. When our world seems to be falling apart, we need to trust the promises of God, trust the power of God, trust the provision of God.

God reveals our hearts by testing our obedience to him, by testing our faith in him, and…

Third, God reveals our hearts by testing our fear of him (22:9-10). “9 When they came to the place of which God had told him, Abraham built the altar there and laid the wood in order and bound Isaac his son and laid him on the altar, on top of the wood. 10 Then Abraham reached out his hand and took the knife to slaughter his son” (22:9-10).

If you truly fear God, you’ll show it in your actions. It took faith to gather the donkey, the servants, and the wood three days ago. But it took fear to build an altar, arrange the wood, and bind Isaac. That’s why the angel of the Lord said: “Now I know that you fear God” (22:12).

What does it mean to fear God? It means to reverence him totally, trust him implicitly, obey him unquestioningly; to fear offending him by sinning against him. When you fear God, you obey him no matter what the cost, despite natural instincts, human logic, and unknown consequences. When you fear God, you hold him above everything else - supreme, sovereign - and trust him above all else. When you fear God, you take him at his word. The fear of God is the result of knowing God, loving God, trusting God (Ps. 11:10; Job 28:28; Eccl. 12:13).

When God tests our faith, he frequently defies our logic, he repeatedly reveals our hearts, and…

3. When God Tests Our Faith, He Constantly Confirms His Faithfulness (22:11-19).

The knife is poised, ready to be plunged into Isaac’s heart, and at the climax of the drama we discover God’s faithfulness.

First, God confirms his faithfulness by withdrawing the penalty (22:11-12). What a relief it must have been for Abraham to hear God’s voice. God speaks from heaven at just the right time. The God who would one day slay his own Son, and whose hand no one would withhold, now withdraws the penalty: “11 But the angel of the Lord called to him from heaven and said, ‘Abraham, Abraham!’ And he said, ‘Here I am.’ 12 He said, ‘Do not lay your hand on the boy or do anything to him, for now I know that you fear God, seeing you have not withheld your son, your only son, from me’” (22:11-12).

God confirms his faithfulness by withdrawing the penalty. The penalty for sin is withdrawn when we trust Christ as our Saviour by faith. The penalty of testing is withdrawn when our faith passes the test. He turns our nighttime of testing into the dawn of relief.

God confirms his faithfulness by withdrawing the penalty, and…

Second, God confirms his faithfulness by providing a substitute (22:13-14). Just as Abraham had assured Isaac (22:8), so God now provides a substitute. “13 And Abraham lifted up his eyes and looked, and behold, behind him was a ram, caught in a thicket by his horns. And Abraham went and took the ram and offered it up as a burnt offering instead of his son. 14 So Abraham called the name of that place, ‘The Lord will provide’; as it is said to this day, ‘On the mount of the Lord it shall be provided’” (22:13-14). Abraham’s part in the story is completely subordinate to God’s part. Abraham’s faith is not memorialized, but God’s faithfulness is. The “Mount of the Lord” becomes a permanent witness to the gracious provision of God.

Through all of this, Abraham came to know God in increasingly more precious ways. First, he knew God as “Jehovah” – I am that I am (Gen. 12:1). Then, “El Elyon” – most high God, possessor of heaven and earth (Gen. 14:19). Then, as “El Shaddai” – God almighty, the One who can do what is impossible with men (Gen. 17:1). Now, as “Jehovah-Jireh” – the God who provides.

In the darkest circumstances of our lives, when faith triumphs God confirms his power, his love, his trustworthiness. He is the God who provides. He provides a Savior as our Substitute. He provides the faith to believe, to overcome temptations, to endure tests, to carry burdens, to go on when you feel like quitting, to trust him at all costs. If you’re passing through a deep test of your faith, remember that God is Jehovah-Jireh, “the LORD will provide” and your dark place will become a memorial to his faithfulness. When you look back on the experience, you will call that heavy burden, that deep sorrow, that prolonged sickness, “The Mount of the Lord,” the place where God provided.

God confirms his faithfulness by withdrawing the penalty, by providing a substitute, and…

Third, God confirms his faithfulness by renewing his promise (22:15-19). The voice from heaven comes a second time to finish the story. “15 And the angel of the Lord called to Abraham a second time from heaven 16 and said, ‘By myself I have sworn, declares the Lord, because you have done this and have not withheld your son, your only son, 17 I will surely bless you, and I will surely multiply your offspring as the stars of heaven and as the sand that is on the seashore. And your offspring shall possess the gate of his enemies, 18 and in your offspring shall all the nations of the earth be blessed, because you have obeyed my voice.’ 19 So Abraham returned to his young men, and they arose and went together to Beersheba. And Abraham lived at Beersheba” (22:15-19).

First, God attributes praise to Abraham for his faithfulness: (1) “Because you have done this and have not withheld your son, your only son” (22:16); and (2) “Because you have obeyed my voice” (22:18). Now, God confirms his faithfulness by renewing his promise to make Abraham’s descendants plentiful (17a), powerful and successful (17b), and influential throughout the earth (18).

The ultimate consequence of this test is not the sparing of Isaac but the renewal of God’s promise about Abraham’s descendants. They will prosper because Abraham was obedient and faithful – he passed the test. You will never know the impact you will have on future generations because of your obedience and faithfulness.

Concluding Remarks

1. God’s tests often defy our logic. They usually come when you least expect them. One day everything is great, the next your world is upside down. This is where we meet and learn about God in the extremity of our need, in the suddenness of our total dependence on him.

When everything is going well, look out for God’s test! When you’re going through it you won’t like it and it may not make any sense to you. God’s tests often appear incongruous, illogical, because our perspective and understanding are limited. God’s tests may cause you immense grief and you may even think God has abandoned you, because the darkness often obscures what we know by faith.

2. God’s tests repeatedly reveal our hearts by touching intimate, private areas of our lives, by confronting us with a choice between our dearest possessions and him, by forcing us to decide what’s most important to us, by determining where our security lies, by proving our hearts, by demanding that we give up what we love the most to put him first. God wants your heart, 100% of it. He wants you to trust him no matter what. He wants your heart because he cares for you and loves you enough to die for you.

Is your heart totally committed to God? Would you give up your dearest possessions for him? Is he first in your life? Or, does something or someone else hold first place in your heart? How deep is your love for God? When put to the test, will you come forth as gold tried in the fire? Can you truthfully say: “Take my life and let it be consecrated, Lord, to thee”?

3. God’s tests constantly confirm his faithfulness. He is the God who turns darkness into dawn. He is the One who provides. When you can’t figure it all out, when you think everything is hopeless, when you struggle all alone, God steps in at just the right time to reveal the next step, to confirm his faithfulness, to renew his blessing.

Do you really trust him to provide for you, to bless you even when things look dark, and when your faith is tested? Remember: When your faith passes the test, God renews his blessing.

In the final analysis, God’s tests draw us closer to him because in our darkest experiences God becomes more personal and real to us, and because we hear him speak in ways we would otherwise never hear. He relieves our burden, affirms our faith, provides for us, blesses us, and renews his promises to us in ways too wonderful for us to imagine.

Related Topics: Character Study, Failure, Faith

God's Plan of Salvation

Related Media

1 John 5:11-12 And this is the testimony: God has given us eternal life, and this life is in his Son. The one who has the Son has this eternal life; the one who does not have the Son of God does not have this eternal life.

This passage tells us that God has given us eternal life and this life is in His Son, Jesus Christ. In other words, the way to possess eternal life is to possess God’s Son. The question is, how can a person have the Son of God?

Man’s Problem

Separation From God

Isaiah 59:2 But your sinful acts have alienated you from your God; your sins have caused him to reject you and not listen to your prayers.

Romans 5:8 But God demonstrates his own love for us, in that while we were still sinners, Christ died for us.

According to Romans 5:8, God demonstrated His love for us through the death of His Son. Why did Christ have to die for us? Because Scripture declares all men to be sinful. To “sin” means to miss the mark. The Bible declares “all have sinned and fall short of the glory (the perfect holiness) of God” (Rom. 3:23). In other words, our sin separates us from God who is perfect holiness (righteousness and justice) and God must therefore judge sinful man.

Habakkuk 1:13a You are too just to tolerate evil; you are unable to condone wrongdoing.

God's Plan of Salvation

The Futility of Our Works

Scripture also teaches that no amount of human goodness, human works, human morality, or religious activity can gain acceptance with God or get anyone into heaven. The moral man, the religious man, and the immoral and non-religious are all in the same boat. They all fall short of God’s perfect righteousness. After discussing the immoral man, the moral man, and the religious man in Romans 1:18-3:8, the Apostle Paul declares that both Jews and Greeks are under sin, that “there is no one righteous, not even one” (Rom. 3:9-10). Added to this are the declarations of the following verses of Scripture:

Ephesians 2:8-9 For by grace you are saved through faith, and this is not of yourselves, it is the gift of God; 9 it is not of works, so that no one can boast.

Titus 3:5-7 he saved us, not by works of righteousness that we have done but on the basis of his mercy, through the washing of the new birth and the renewing of the Holy Spirit, 6 whom he poured out on us in full measure through Jesus Christ our Savior. 7 And so, since we have been justified by his grace, we become heirs with the confident expectation of eternal life.

Romans 4:1-5 What then shall we say that Abraham, our ancestor according to the flesh, has discovered regarding this matter? 2 For if Abraham was declared righteous by the works of the law, he has something to boast about (but not before God). 3 For what does the scripture say? “Abraham believed God, and it was credited to him as righteousness.” 4 Now to the one who works, his pay is not credited due to grace but due to obligation. 5 But to the one who does not work, but believes in the one who declares the ungodly righteous, his faith is credited as righteousness.

God's Plan of Salvation

No amount of human goodness is as good as God. God is perfect righteousness. Because of this, Habakkuk 1:13 tells us God cannot have fellowship with anyone who does not have perfect righteousness. In order to be accepted by God, we must be as good as God is. Before God, we all stand naked, helpless, and hopeless in ourselves. No amount of good living will get us to heaven or give us eternal life. What then is the solution?

God’s Solution

God is not only perfect holiness (whose holy character we can never attain to on our own or by our works of righteousness) but He is also perfect love and full of grace and mercy. Because of His love and grace, He has not left us without hope and a solution.

Romans 5:8 But God demonstrates his own love for us, in that while we were still sinners, Christ died for us.

This is the good news of the Bible, the message of the gospel. It’s the message of the gift of God’s own Son who became man (the God-man), lived a sinless life, died on the cross for our sin, and was raised from the grave proving both the fact He is God’s Son and the value of His death for us as our substitute.

Romans 1:4 who was appointed the Son-of-God-in-power according to the Holy Spirit by the resurrection from the dead, Jesus Christ our Lord.

Romans 4:25 He was given over because of our transgressions and was raised for the sake of our justification.

2 Corinthians 5:21 God made the one who knew no sin to be sin for us, so that in him we would become the right-eousness of God.

1 Peter 3:18 Because Christ also suffered once for sins, the just for the unjust, to bring you to God, by being put to death in the flesh but by being made alive in the spirit.

How Do We Receive God’s Son?

Because of what Jesus Christ accomplished for us on the cross, the Bible states “He that has the Son has life.” We can receive the Son, Jesus Christ, as our Savior by personal faith, by trusting in the person of Christ and His death for our sins.

John 1:12 But to all who have received him--those who believe in his name--he has given the right to become God's children

John 3:16-18 For this is the way God loved the world: he gave his one and only Son that everyone who believes in him should not perish but have eternal life. 17 For God did not send his Son into the world to condemn the world, but that the world should be saved through him. 18 The one who believes in Him is not condemned. The one who does not believe has been condemned already, because he has not believed in the name of the one and only Son of God.

This means we must each come to God the same way: (1) as a sinner who recognizes his sinfulness, (2) realizes no human works can result in salvation, and (3) relies totally on Christ alone by faith alone for our salvation.

Paul writes in Romans 10 :9-11,13. verse 10:9 reads- because if you confess with your mouth that Jesus is Lord and believe in your heart that God raised him from the dead, you will be saved. 10 For with the heart one believes and thus has righteousness and with the mouth one confesses and thus has salvation. 11 For the scripture says, “Everyone who believes in him will not be put to shame.” 13 For everyone who calls on the name of the Lord will be saved.

If you would like to receive and trust Christ as your personal Savior,and and cross the gap from being outside the fellowship with God to being with the Holy God in fellowship. You may want to do what Romans 10:9 says (because if you confess with your mouth that Jesus is Lord and believe in your heart that God raised him from the dead, you will be saved.)You can express your faith in Christ by a simple prayer. Something like" God I know I am a sinner and I want to cross the gap and be in fellowship with you. I am now doing what you said to do: I know that Jesus is my Lord and I believe you raised Him from the dead and now according to your scriptures I have salvation and will live forever with you.” If you prayed that prayer we would like you to email us at KnowingGod-email and then join us at our KnowingGod.org website

Note: We would like to have this article/tract translated into all the languages of the world. So if you do not see your language listed below, please translate it and send us a note to http://bible.org/contact?category=Translations. We will reply with an email address you can send attachments to. To help us create translated graphics, here is a document with the words from the graphics. Translate these words and we will make new graphics for your translation of the text.

Why Does Power Corrupt?

Related Media

“Power tends to corrupt and absolute power corrupts absolutely.”¹

Written in 1887, the words of Lord Acton ring proverbial by the witness of history and experience. On a grand scale, great power creates great tyrants. Even religious authorities and institutions tend to act worse when they gain power. And closer to home, compare the service and attitude of people that must compete for your business versus those of a monopoly or government agency where you have no choice or recourse. We could multiply examples. So why, then, does power have such a negative effect on people?

An Original Problem

To answer this important question, we need first to examine “original sin,” or our innate tendency to evil that began with our legal participation in Adam’s sin when he stood and fell in our place. Some reject the doctrine or struggle with how we can justly be punished for something we did not physically do. Yet, we all affirm Adam’s fall every time we sin, while Scripture says we are born with a sinful bent: “Behold, I was brought forth in iniquity, and in sin my mother conceived me,” cries the Psalmist (Psalm 51:5 NAS). Moreover, “all sinned” in Adam; and by his one sin we all “died,” were judged and condemned, and were “made sinners” (Rom. 5:12,15,16,19). Indeed, “There is none righteous, not even one” (Rom. 3:10 NAS). Thus, we are born into the world with the need to be “born again” (John 3:3-8).

A Universal Problem

Additionally, our universal tendency to sin as soon as we are able points to a universal heart defect.² Yet, when theologians cite this tendency as evidence for original sin, opponents cry foul. For instance, a contemporary of Jonathan Edwards and opponent of the doctrine, wrote, “We must not take the measure of our health and enjoyments from a lazar-house [hospital], nor of our understanding from Bedlam [insane asylum], nor of our morals from a gaol [jail].”³ In other words, don’t ignore the good and point to a small batch of bad apples to represent all of humanity. Edwards admitted that people often behave quite well, but added that the fallen heart is best understood when we consider the many hindrances to its sinful display, including negative consequences for bad behavior, rewards for right behavior, and the grace of God that restrains sin and produces good in people. Remove these things and you will have a more accurate picture of the heart.

To illustrate, pick a city, maybe New York, Philadelphia, or Los Angeles. Then, turn out the lights, abolish all laws, penalties, courts, and jails, and send away the police. Moreover, remove every constraint, every negative consequence for bad behavior, every reward for good behavior, including the positive influence of the Spirit of God, and you will have evidence aplenty for original sin and the fallen nature of humanity.

The Deeper Question

Now, consider the question, does power corrupt? If we mean by this that power makes people more prone to arrogance, ill treatment of others, despotism, and tyranny, most would agree that it does. “The poor man utters supplications, but the rich man answers roughly” (Prov. 18:23 NAS). But, if by the question we mean, does power corrupt a good heart, the answer is no. More power to a good heart produces more good works, while more power to an evil heart produces more evil works. God has infinite power and He always uses it for good, while Satan has great (but limited) power and always uses it for evil.

Opportunity and Consequences

What, then, accounts for power increasing evil behavior in people? For one, more power to a fallen nature provides greater opportunity for its expression by removing restraints and negative consequences. In this sense, power corrupts. For example, consider why we make harsh comments on the internet that we would never say to someone’s face, or why we act better standing in line with others than when driving unrecognized on a busy highway—anonymity eliminates accountability, embarrassment, and a great deal of negative fallout for poor behavior. This also explains why the loss of shame is so destructive to a culture—it removes a critical deterrent to bad conduct as people care less about how they act.

Briefly consider why Hitler and the National Socialists (“Nazis”), as well as Stalin, Mao, and Pol Pot did such horrific things. Unless someone had a bigger and better military and was willing to use it to punish their behavior, they did whatever their wicked hearts desired because they perceived little to no negative consequences. They assumed they could get away with it—even before God, whose existence they conveniently denied. Without delving into the many ways wickedness justifies itself before the judgments of our God-given conscience, every evil act in history, when restraints to bad behavior are reduced or removed, vindicates Scripture’s description of the fallen heart.

And if you need more evidence, imagine raising children by giving them whatever they want, whenever they want it, and that without discipline and instruction about right and wrong. You will soon have a headache and more evidence for original sin.

Conclusion

Power “corrupts” because we are born corrupt and because power gives the opportunity and impetus to act without fear of negative consequences. Power merely allows a pre-existing condition to appear in a more obvious, forceful, and destructive way. This explains why God withdrawing His grace to allow people to do whatever they please comprises one of the most terrifying judgments in Scripture. Left to our own devices, we will sink to lows we never dreamed possible. May God preserve us from such a fate as we run to Christ and abide in Him. And should He bless us with greater responsibility and service, may He grant us humility and grace to resist the temptation to petty arrogance, for “God is opposed to the proud, but gives grace to the humble” (James 4:6 NAS). “Power belongs to God” (Psalm 62:11 NAS), but it is “perfected in weakness….for when I am weak, then I am strong” (2 Cor. 12:9,10).

¹ http://history.hanover.edu/courses/excerpts/165acton.html, accessed 7-7-16.

² Jonathan Edwards, Original Sin, Yale Works, 3:136ff.

³ John Taylor, quoted in Jonathan Edwards, Original Sin, Yale Works, 3:109.

Related Topics: Apologetics, Hamartiology (Sin), Worldview

NET Bible Maps

About the NET Bible Maps

See the samples below. This is the first time that data recorded by a satellite has been used in a Bible to illustrate the Holy Land. When you compare these images to other satellite imagery or photographs, you will immediately notice their unique resolution and quality. This gives you, the reader, a great deal of information--relative altitude, topography, vegetation, available mountain passes, travel routes, etc.--and this information is often vital to understanding the Bible. As we searched for maps to include in the NET BIBLE, we found that the high quality map lithographs included in 16th century Bibles had not been surpassed by the maps in contemporary study Bibles. Now they have. The images provided with the NET BIBLE are far better than any maps that have ever been included in any Bible.

What you see is essentially a photograph in the sense that all of the colors shown derive from a single satellite photograph, but it is so vastly improved that we feel we owe you an explanation. The process to create these images was quite complex. Every image began as a photograph taken by a U.S. LandSat 5 satellite on a cold, crystal clear morning in January. Every color is thus true and contextual, not a mixture of images from different days. It was a rare and specifically chosen day because there were virtually no clouds anywhere in the entire region. Because LandSat images are taken from directly above, contain no altitude data, and have only a 30 meter resolution--far worse than the result you see here--more needed to be done to make the images better. A resolution of 30 meters means is that a building which is 30 by 30 meters would appear as one single dot on the image, so objects smaller than this size would not be visible at this resolution.

To improve the images, data from a French SPOT satellite was integrated in order to increase the resolution to 10 meters, so that smaller features of the landscape could be seen. This was complicated because the SPOT satellite data is black and white, but has 10 meter resolution. Thus there are 9 pixels of data (9 dots) in the SPOT data for every single colored dot in the LandSat data. Since these two satellites took their pictures from different altitudes and different locations in the sky, combining the two images required continuous compensation for differences in altitude, focal length, and image skew-because these two images sources were never intended to be combined into a single image. Therefore it was required that the combined images be precisely aligned, that the edges of every mountain and valley be identical and not blurred, resulting in an extensive investment of money, love, time, and technology. Along the way, two photographic exposure settings were required so that the desert south was not overexposed and the vegetation of the north was not underexposed. So the base image had to be an integration of two exposure settings shot at the same time by the same satellite in order to achieve the photographic exposure perfection you see. Once the SPOT and LandSat photographs were integrated, the image was still a topographically boring look from above with no altitude data.

The next step was to "drape" these two-dimensional images over a 3-D relief model of the terrain which added topographical data. This required relatively complex math and a significant amount of computer time. On some maps, this kind of data is shown as contour lines overlaid onto the images and labeled with altitude numbers for each contour line. Using this approach, locations where the contour lines are very close represent steep slopes. This method is fine for hiking maps, but obscures a photographic image and certainly detracts from the beauty of high resolution color satellite images like these.

The final step, therefore, was to develop software which would remove the need for contour lines by rendering the entire image as if it had not been taken from directly above in space, but as if the observer was viewing the scene from a commercial airliner. In this manner, altitude information would appear photographically as height in a natural way rather than as numbers on a vertical view from above. One draw back of this oblique scene projection is that the opposite sides of large mountains and valleys are obscured. For this reason, there are two views presented for each scene to allow you to "see behind" each of the mountains-one looking from the southwest and another from the northeast. In this manner, none of the original data is lost in these photographs. You can see both sides of each mountain from 180 degree opposing photographs of each region. In addition, the natural distortion that occurs when projecting an oblique image is also accounted for by looking at the same region from two different perspectives.

Why these particular viewing perspectives (northeast and southwest)? Since the computer could have projected each image from any angle, these photographs could have been rendered as if shot looking in any compass direction--looking north or east for example. But these particular perspectives have been chosen for a specific reason. Depth perception and contour imaging clues interpreted in the brain are hinted at by shadows in photographs. Although the original photographs were taken from above, the sun was not high overhead at the same time, so the shadows included in the original satellite photos dictate the optimum viewing angle of the scenes. Since the original photographs were taken early on a winter morning, the sun was low on the southeast horizon, casting long shadows to the northwest from the southeast. The eye understands an image best when viewed perpendicular to the direction of any shadows. Therefore, in order to produce the most illuminating three dimensional image, the observer must look at right angles to these shadows. These circumstances dictate that the best viewing perspectives for the reader will be looking northeast and southwest.

These images took more time and technology than have ever been used before in the creation of images for biblical studies. They are the result of over thirty years of diligent effort by Röhr Productions Ltd. whose goal is to create unsurpassed images of the Holy Land, images which enable the reader to better understand the land of the Bible--and provide teachers a far better than normal reference for guiding students through biblical narratives in their proper geographical context. Although we have modified these maps to suit the smaller format of the NET BIBLE, they are all derived from the Holy Land Satellite Atlas: Volumes 1 and 2 (and the related 3-D Animation CD of the Holy Land), published by Röhr Productions Ltd. We are grateful for permission to use them in the NET BIBLE. The effort that went into the procurement and production of these images deserves your support. We encourage you to obtain Röhr's family of imagery reference materials in order to support both your studies and Röhr's ongoing efforts. ([email protected])

Samples:

Satellite maps are copyright by Röhr's Productions. ([email protected])

Index to Maps

Map 1: Galilee and the North
Map 2: Galilee and the North
Map 3: Galilee and the North
Map 4: The Hill Country of Samaria
Map 5: The Hill Country of Samaria
Map 6: The Hill Country of Samaria
Map 7: The Hill Country of Judah
Map 8: The Hill Country of Judah
Map 9: Coastal Plain and Shephelah
Map 10: Hill Country and Wilderness
Map 11: The Negev and the South
Map 12: The Negev and the South
Old Testament Map 1 - The World of the Patriarchs
Old Testament Map 2 - The Travels of the Patriarchs
Old Testament Map 3 - The Exodus
Old Testament Map 4 - The Tribes of Israel
Old Testament Map 5 - Israel During the Divided Monarchy
Old Testament Map 6 - The Assyrian and Babylonian Empires
Journeys of Paul Map 1 - First Missionary Journey
Journeys of Paul Map 2 - Second Missionary Journey
Journeys of Paul Map 3 - Third Missionary Journey
Journeys of Paul Map 4 - Journey to Rome
New Testament Map 1 - Israel During the Time of Jesus
New Testament Map 2 - The Seven Churches of Revelation

Q. How Can an Omnipresent God Be in Hell if that is Eternal Separation from God?

Answer

What does it mean to be omnipresent?

What does it mean to be separated from God?

Dear *****,

Here are some relevant texts to consider:

Where can I go to escape your spirit? Where can I flee to escape your presence? ⁸ If I were to ascend to heaven, you would be there. If I were to sprawl out in Sheol, there you would be. (Ps. 139:7-8 NET).

For it is right for God to repay with affliction those who afflict you,⁷ and to you who are being afflicted to give rest together with us when the Lord Jesus is revealed from heaven with his mighty angels.⁸ With flaming fire he will mete out punishment on those who do not know God and do not obey the gospel of our Lord Jesus.⁹ They will undergo the penalty of eternal destruction, away from the presence of the Lord and from the glory of his strength, (2 Thess. 1:6-9 NET)

On the next day Jesus wanted to set out for Galilee. He found Philip and said to him, “Follow me.”⁴⁴ (Now Philip was from Bethsaida, the town of Andrew and Peter.)⁴⁵ Philip found Nathanael and told him, “We have found the one Moses wrote about in the law, and the prophets also wrote about– Jesus of Nazareth, the son of Joseph.”⁴⁶ Nathanael replied, “Can anything good come out of Nazareth?” Philip replied, “Come and see.”⁴⁷ Jesus saw Nathanael coming toward him and exclaimed, “Look, a true Israelite in whom there is no deceit!”⁴⁸ Nathanael asked him, “How do you know me?” Jesus replied, “Before Philip called you, when you were under the fig tree, I saw you.”⁴⁹ Nathanael answered him, “Rabbi, you are the Son of God; you are the king of Israel!” (Jn. 1:43-49 NET)

Certainly the godly will give thanks to your name; the morally upright will live in your presence. (Ps. 140:13 NET)

Then the kings of the earth and the great men and the commanders and the rich and the strong and every slave and free man hid themselves in the caves and among the rocks of the mountains;¹⁶ and they said to the mountains and to the rocks, “Fall on us and hide us from the presence of Him who sits on the throne, and from the wrath of the Lamb; (Rev. 6:15-16 NAU)

So, *****, there is no question about the fact that sinners will not spend eternity in the presence of God. The issue is with our understanding of the word “omnipresent,” which is not a word found in the Bible. I would suggest that you consider a definition of “omnipresent” which conforms to what we clearly read in Scripture regarding unbelievers not being in God’s presence. I think a clue may be found in John 1:48-49.

Blessings,

Bob Deffinbaugh

A Christian Perspective on Politics

This message was originally preached in 2020.

It has the PDF Message (in thorough outline style), as well as PDF Outlines for the listeners (one with blanks and one filled in). The video version of the message may also be viewed here.

A Christian Perspective on Politics

6. The New Freedom in Life (Romans 7:1-25)

The Fifth Bible Class
(Romans 7:1-25)

III. Life in Christ (cont.)
(5:12—8:39)

D. The New Freedom in Life (7:1-25)

The crux of the matter therefore is our new position in Christ Jesus our Lord. Position invariably determines practice. Our position in our Savior enables us to experience daily victory over sin through constantly yielding to the Holy Spirit for obedience to God’s will. But the spiritual life will be a struggle, as chapter 7 clearly teaches.

1. An Illustration from Marriage (7:1-6)

The first paragraph of the chapter reiterates by illustration the statement “You are not under Law but under grace.” It actually begins, “Or” (if you question the statement, “you are not under Law”). In the illustration Paul talks about a married woman who is bound to her husband as long as he lives. If he dies, she is free to marry someone else without the Law condemning her.

It is possible to take this little illustration to be saying that the woman represents Christians who leave the Law and follow Christ when the Law is done away. That is possible, but not probable. More likely Paul is underscoring his teaching that the husband who dies represents the old “man” (as it has come to be called), the old sinful nature, as looked at under the Law (see 6:6 where the old man was crucified and is to be reckoned dead). The old nature is related to Adam. The wife represents our inner being that survives the changes, for at salvation there is a dramatic change that makes us new creations.

But we are still the same persons. We were converted, we were regenerated; but the old person has not been eradicated, not til glory—survives the changes that take place at salvation. And according to Galatians 2:20, Paul reasons that if we no longer live, but Christ lives in us, then there must be a survival of the old nature to warrant such a teaching. His point is that there is such a change that I now reckon that I no longer live. Paul will go on to explain in Galatians that there is a struggle between the flesh (our nature) and the Spirit. It will take lifetime of growth to develop habits of victory over our inclinations.

There is a good deal of false teaching today that our nature represents the way that God made us, and therefore the Church should condone and bless it. This can be used to cover sexual variations or simple personality quirks. No—salvation means we are born again, we get a new nature, and that new nature will change the way we live.

The application is then found in verses 4-6. “So then,” Paul says, it is as if we were once married to sin, producing the fruit of death. But Christ died for our sins! The prerequisite to a change of marital status is invariably death (7:2). So his death ended our marriage. That is, in Christ we died to the Law and now belong to another, one who was resurrected—the Lord Jesus. The language is, of course, figurative, since we did not actually die—but a way of life, a nature, a pattern of sin, came to an end, or at least was supposed to have come to an end, or begun to come to an end. Something had to change. Here is the reiteration of the theme: we have been crucified in Christ, that we might have new life in him, in order to bring forth fruit. This new union results in fruit (righteous acts produced by the new nature) unto God. So the believer must realize this new relationship in Christ and implement it by faith to bring glory to the Lord. Paul affirms at the end of the section that we have been released from the Law so that we serve in the new way of the Spirit.

2. The Law of God (7:7-12)

If the believer has died to sin, and if the believer has died to the Law, one might think that the Law and sin are in the same category, or that the Law is sin. But Paul in no way is saying this. He confirms in verse 12 that the Law is holy, just and good. Mirroring as it does the nature and will of God, the Law is to be highly esteemed. What the Law revealed was the will of God; the regulations for Israel to implement the Law have been concluded in Christ, but the revelation is eternal.

One of the main purposes of the Law is that it reveals sin. The commandment “You shall not covet” not only reveals the sad fact that people covet, but it also draws out of our nature the desire to covet. The old principle that ‘concentrating on the prohibitions excites interest in them’ is sadly true. That is the point of verse 8—sin seized the opportunity to produce covetous desires. Sin nature did this; the Law never caused anyone to sin. The Law simply revealed sin and made people realize they were sinners who deserved nothing but death.

So while the Law is holy, just and good, sin deceives us and turns what was also a guide for righteousness into a messenger of death. It is the Law that brings the recognition and conviction of sin. But a rebellious person can use it for occasion to sin; that is how corrupt and corrupting the human nature is. How else can we explain that while Moses was on the mountain receiving the rest of the Law, the people were down below violating the first commandment by building a golden calf, and designating it as the god who brought them out of Egypt. There is a human nature that seizes every opportunity to rebel against God’s Law, and rationalize it in some way. The Law reveals that this is sin.

3. The Struggle with Sin (7:13-25)

There are a couple of questions that must be addressed in studying the rest of chapter 7. First, is Paul drawing on his own experiences, or is he speaking autobiographically for the sake of teaching? They seem to be his experiences, but they are representative of all other people as well. This is a shared struggle.

Second, does the material deal with a saved or an unsaved person? In other words, is the struggle what he had before conversion, or is it part of the Christian life? The Greek Fathers said it referred to the unsaved person; but that view invited Pelagianism.¹ Augustine contended it referred to the Christian life. Here are several arguments in support of that view:

1. The general flow of the argument of Romans 1-8 supports this view. Justification, sanctification, glorification, are all truths of the saved person.

2. To take this as a description of unregenerate people would involve contradictions both here and in parallel passages. There is no sufficient evidence of a divided self in Paul before conversion. According to Phil. 3:4-9, Paul says that he was blameless in his unsaved condition; and in Acts 24:10-16, lived in all good conscience. But in Romans 7 he is running contrary to God. So when one dies to the old nature, then a struggle ensues.

3. The exegesis of Romans 7 supports this view. There is a change of tenses: up through verse 12 the past tense was used (the salvation experience); but in verses 13-25 everything is in the present tense. This is the ensuing present experience.

4. The language fits a believer. The unbeliever could not so diagnose his condition as the writer of these verses. He hates sin (v. 15), delights in the Law (v. 22), and looks for deliverance to Christ alone through grace (v. 25).

5. Verse 18 is harmonious with salvation. It suggests that there is a part of him that is good, other than the flesh. It is the mind that must serve God.

6. Verse 25 forms the fitting conclusion, a summary statement, in which he appropriates the struggle to the present time.

This section of Romans 7 then is a picture of the capacities and liabilities of the believer apart from the enablement of the Spirit of God. If one is seeking to obey the Lord’s will without the enablement by the Spirit, it will be a frustrating struggle. Note these statistics: the emphatic pronoun “I” is used 16 times in chapter 7, the term “Law” is used 20 times, and the only reference to the Holy Spirit is in verse 6 and that is questionable. But in chapter 8 the Holy Spirit is mentioned 20 times, and the “Law” only 4 times.

Paul’s depiction of himself is in stark contrast to what he has been saying about the Law. The Law is a reflection of the character of God—it is holy, it is spiritual. But in this section Paul declares, “I am unspiritual.” “This is what I am in myself,” he is saying. But beyond that he moves to an even more degrading idea: not only is he “fleshly” (human, carnal, natural), he has been sold as a slave to sin. This slavery extends to every part of his life; if it appears that he is obedient to the dictates of the flesh, it is almost mechanical and not volitional. It takes some doing to undo a lifetime of wrang habits. As a result he seems forced to carry out things that he does not want to do (instinct), and what he really would like to do never materializes (he has no entrenched habit with it yet). Paul is not trying to escape responsibility; rather, he is putting his finger on the real culprit—indwelling sin. With this master clinging to control, no matter how strongly Paul wants to do good, he finds himself “checkmated” as it were, often failing when he wants to do what is right.

This discussion in Paul might indeed be influenced by the Jewish teaching that people have two impulses, the good inclination and the evil. The Jewish teachers’ solution was a devoted, diligent study of the Law. But Paul’s view differs radically. He has claimed that the Law cannot counteract the power of sin. So Paul must look elsewhere.

“Who will rescue me?” is his cry. There is deliverance, of course, provided by God through Jesus Christ. This question and conclusion to the chapter prepare the reader for the grand exposition of the deliverance through Christ and the Spirit in chapter 8.

There is always a struggle, but there is always a measure of victory. It is never possible to get out of Romans 7 experiences entirely, even though some who teach a victorious Christian life doctrine contend for that. But there should be a growing measure of deliverance. Romans 7 may be a present aspect of practical salvation, a necessary part of the Christian experience, but it is not the complete experience. No believer need remain in the discouraging atmosphere of defeat when the free, fragrant and wholesome air of Romans 8:1-39 is beckoning to victory. But it will take spiritual maturity to move from the struggle to the victory.

Paul will return to the theme of renewing the mind as the basis for spiritual victory in the latter part of the book.

Things to Consider

1. There are several notions about sanctification that people hold: the struggle of the soul is essentially a struggle against certain sins; that human nature is essentially good; that sanctification is a process of obeying the commandments; that if one determines to do right he will be successful. What do you think of these notions on the basis of Romans 7?

2. Try to imagine how an Old Testament believer would have looked at the Law. Can you think of passages of Scripture that would show how it was used, both for revealing righteousness and sin as well as regulating worship and life? Do you think the devout believers thought it was a burden?

3. What clues do we find in the Old Testament that the revelation of God in the Law of Moses was incomplete for the program of redemption?

4. In your knowledge of the teaching of the apostles, how many purposes were there for the giving of the Law?

¹This is the name of the heresy that grew up in the fourth and fifth centuries that taught that people by their free choice could initiate salvation by their good deeds that they did by the good nature that God had given them. Pelagius was not too interested in the doctrine of original sin; subsequent teachers in this tradition denied it.

Related Topics: Bibliology (The Written Word)

Јестира: Проучавање о божанском провиђењу

Related Media

1. Мис Персије (Јестира 1,1-2,18)

Представљање

Прво поглавље књиге о Јестири бележи читаву серију пријема. Почиње персијском царицом по имену Астина, а друго поглавље се завршава једном Јеврејком која постаје царица уместо Астине. Чини се да ће, уколико наставак књиге буде у складу са њеним почетком, бити право задовољство читати је. Није онда ни чудо зашто је та књига, од стране Јевреја свих раздобља, најчитанија старозаветна књига.^[1] Али да ли је то баш тако? Пажљиво читање и проучавање овог текста ће нам помоћи да то сазнамо.

Астина је уклоњена (1,1-22)

Цар Артаксеркс, међу секуларним историчарима познат као Ксеркс ^[2], треће године своје владавине је, како се чини, учврстио своје царство подржавајући побуну у једном делу Египта, а потом и Вавилона. Столовао је у Сусану, у зимској резиденцији, у главном граду древног Елама, који је његов отац Дарија Први изградио као своју зимску престоницу. Артаксеркс је био највећи персијски цар, онај о коме је Данило пророковао: „Сада ћу ти рећи истину: ево, још ће три цара настати у Персији, али четврти ће бити богатији од свих њих. А кад стекне моћ својим богатством, све ће подићи на грчко царство“ (Данило 11,2).

То царство се више не зове царство Миђана и Персијанаца (види Данило 5,28 и 6,8); стога што су Персијанци постали доминантни, већ је оно сада царство Персије и Мидије (види Јестира 1,3).

Треће године своје владавине цар је приредио величанствени пријем који је трајао шест месеци. Текст нам не говори зашто је цар организовао тако дуго славље, али се чини да је то било зато што је свима у царству желео да покаже своју моћ и славу (1,4). Можда секуларна историја може да баци мало светла на ту расипност. У годинама које су следиле Артаксеркс је повео рат против Грка. Прослава је могла да буде нешто као међусобно упознавање и припрема команданата за предстојећи рат. Племићи и жене из многих покрајина (127) Артаксерксовог царства су били сведоци силне моћи свога цара, и из прве руке су видели какво славље је у стању да приреди (шестомесечни пријем). Није тешко замислити да је тај шестомесечни догађај обезбедио прилику за планирање војне акције против Грчке. Цар је сигурно намеравао да задиви своје госте, тако да му се подреде и подрже његово вођство када пође у битку.

Како се шест месеци славља ближило крају, отпочео је један краћи пријем – трајао је седам дана – а на њега су позвани сви који су боравили на двору у Сусану, од најмањег до највећег (види 1,5). Онај дужи пријем је био за племство (види 1,3.4), али и на краћем пријему је било служено обиље хране и вина. Мада је цар обезбедио вино у великим количинама, ниједног присутног није терао да пије више него што је овај желео (види 1,8).

Посебно су жене биле задивљене палатом и имањем око палате.^[3] Нисам сигуран шта је аутор мислио свим тим описима, али сигурно је било у функцији приказа „богатства сјаја његовог царства“ (1,4). Било је ту и завеса од финог платна које су висиле на сребрним алкама и мермерним стубовима (види 1,6). Замишљам то као веома скуп шатор подигнут поред зграде, шатор у коме је служена храна и где су се гости забављали. Било је ту и лежаја на које су гости после оброка могли да прилегну, и то не лежајеви купљени на распродаји из подрума некакве продавнице намештаја, већ лежаји од злата и сребра. Под је био од порфира, седефа и белог и црног мермера. Поврх свега, вино је служено у пехарима који су сами по себи били непроцењива уметничка дела. Знам да би већина жена приметила све те детаље, па и оне који нису поменути. Сврха пријема беше следећа: Цар је свима дао на знање да је богатији и моћнији од било ког човека на Земљи.

Док су мушкарци имали свој пријем са царем, жене су имале свој са царицом Астином (види 1,9). Пред крај седмог дана, пријем се ближио крају. Обиље алкохола које је текло претходних дана разгалило је царево срце (види 1,10). Не пише да је цар био пијан, већ да је вино „разгалило“ његово срце. Свето писмо не забрањује људима да се развеселе, већ да се не напију (види Пон. закон 14,24-26). Морамо да будемо пажљиви да не „учитавамо“ превише у текст. У сваком случају када се царево срце разгалило, послао је по царицу како би је показао мушкарцима око себе (види 1,10.11). Све што у вези са овим могу рећи је следеће: цар је долазак царице испланирао као велико финале. Према ономе што читамо у библијском тексту, царица пред тим људима није требало да прикаже, да демонстрира своју одећу, већ да се појави са својом царском круном на глави. Позвана је да прикаже своју царску лепоту, а не да гомилу забави каквом бурлеском. Сетите се да је сврха пријема била да цар покаже „богатство сјаја свог царства“ (види 1,4). Цар није упутио молбу, просто је наложио царици да дође. Требало је да се појави у свој својој слави и тако допринесе слави цара.

Чини се да бројни писци библијских коментара, као и немало хришћана, из текста читају и оно што у њему не пише. Они претпостављају да је цар наредио царици да се обешчасти тако што ће се појавити непристојна или плесати пред пијаном гомилом мушкараца. (Питам се колико су жене биле трезније.) На пример, Сидлов Бакстер је писао: „Цар је наредио Астини (Астина значи „прелепа жена“) да дође и непристојно се покаже пред великом групом полупијаних људи“, што не би било само кршење Персијске етике, већ и окрутно обешћашћивање једне жене за цео њен живот, и то жене коју би пре свих и свега другог цар требало да заштити. Астинино одбијање је храбро и потпуно оправдано, мада можемо разумети да је њено јавно одбијање послушности некоме ко је био апсолутни владар, и при томе добрано поднапит, било шокантно и понижавајуће, иако потпуно заслужено.^[4]

Исти став заступају и други теолози: „Одбијање Астине да послуша наређење које је од ње захтевало да се непристојно покаже пред групом пијаних мушкараца, било је, колико скромност ње као жене, толико и поштовање статуса царице. Према персијским обичајима, чак много више него супруге других људи, царица је требало да се не излаже погледима јавности. Да царева крв није била загрејана вином, или да му сујета није била повређена, достојанствено понашање Астине би видео као исказивање части и себи и њој.“

Неки други теолози нагињу у истом смеру, али су знатно пажљивији у вези са закључцима који не извиру из самог текста: „Последњег дана пријема пијани цар шаље седам својих евнуха... преко којих је комуницирао са харемом, да доведу Астину. Персијске царице су обично јеле за царевом трпезом, али не неопходно приликом великих пријема. Вероватно се плашећи за своје достојанство усред групе тако пијаних људи, одбила је да се покори наредби.“

Ми заиста не знамо шта је навело царицу да учини то што је учинила. По мом мишљењу она је била царске (у најмању руку племићке) крви. Секуларни историчари не говоре много о њој. Чини се да скоро сви претпостављају да су се жене прикладно и контролисано понашале, док су се мушкарци опијали до бесомучности. Током студија проучавао сам карактерне особине људских бића и по ономе што сам том приликом закључио, мало је вероватно да ће се жене упуштати у претеране неприкладности каквим су склони мушкарци.

У посматраном библијском тексту царица Астина сигурно није наишла на благонаклоност. Она је хладно одбила наредбу свог супруга и тиме узроковала њихово раздвајање. Сви цареви саветници су окривили царицу и препоручили да буде замењена неком „бољом од ње“ (види стих 19). На њен поступак се гледало као на лош пример који би могао довести до тога да и друге жене презриво гледају своје мужеве и лоше се понашају према њима (види стихове 17,18). Нико заправо не зна зашто се царица понела тако како се понела. Последица је била следећа: моћна царица је уклоњена са положаја части и моћи, чиме је припремљен пут да се млада Јеврејка уздигне све до трона најмоћнијег цара на лицу Земље.

Цар је можда био „весео“ од вина које је попио, али после царичине самовоље је побеснео. Замислите само колико је царичин гест понизио Артаксеркса. Оно што је желео да постигне невероватним шестомесечним пријемом било је да задиви госте својим богатством и својом моћи. Желео је верне савезнике када почне свој поход на Грчку. А сада, током завршне „параде“ шестомесечног расипништва, рођена жена му пркоси; одбија да му искаже част и послушност због чега му је ужасно непријатно пред гостима.

Цар се расрдио на Астину, али није изгубио контролу. Није јој одмах изрекао смртну пресуду или неку другу судбину. Сазвао је своје главне саветнике и упитао их шта би требало да уради. Када су саветници предложили цару решење, он га је прихватио и извршио.

Цареви саветници су били мудри људи, а он их је поштовао и слушао. Седморици мудрих људи је постављено питање: „Шта би цар требало да уради?“, стога што су то били људи који су, са једне стране разумели време у коме су живели, а са друге стране познавали су и законе и правду (види стих 13). Они не само да су схватали грешку коју је Астина учинила, већ су имали и истанчан осећај за правду, због чега су и изнашли прикладну казну за њено бунтовништво. Такође, познавали су и разне људе, језике и културолошке обичаје у оквирима Артаксерксовог царства и водили су рачуна о томе какве ће ефекте изазвати цареве одлуке.

Упркос ономе што је Артаксеркс можда учинио и у неко друго време,^[5] себи не бисмо смели да допустимо да на његове поступке гледамо као на дела пијаног човека. На основу елемената које нам је о Артаксерксу приказао, аутор књиге о Јестири као да намерава да га осуди. Ипак, будимо опрезни са осудама донетим на темељу онога што говоре секуларни историчари, поготово они који мало или нимало узимају у обзир Свето писмо и поруку ове библијске књиге. Наш текст каже само то да је Артаксеркс позвао супругу, царицу Астину, да се појави са својом царском круном као део његовог хвалисања пред светом. Она је то одбила не објаснивши разлог. Цар је био љут и затражио је савет својих најмудријих и најповерљивијих саветника. Они су целу ствар измерили са становишта закона земље, али у светлу утицаја који ће царева одлука да има на цело царство. Из онога што смо у тексту прочитали, ко би се у таквој ситуацији боље или мудрије понео?

Мемукан, један од саветника, изнео је своје мишљење, а остали саветници су се сложили с њим. Савет се свидео и цару па је поступио у складу са њим. Мемукан је закључио да царица није погрешила само према цару, већ и према царству. Она је била најистакнутија и највише опонашана жена у персијској царству, због чега су њени поступци имали утицаја на сваку жену у царству. Астина је презриво одбацила мужевљев ауторитет, а он није био само њен муж, него и цар. Зато, уколико цар према Астини не би предузео одлучне и категоричне мере, било би побуне у сваком домаћинству. Жене би стекле храброст да се према својим мужевима понашају као што се Астина понела према свом мужу. А ми, ето, мислимо да је покрет за женска права нешто што се појавило у наше доба.

Морамо да нагласимо и то да цар и његови саветници у целој тој ствари нису поступили библијски. Проблему су приступили са становишта процене сопствене шовинистичке културе, а не са становишта Божије Речи. Нема сумње да су они на жене гледали као на инфериорна бића која су ту да би служила за задовољство мушкараца. Резултат тога је савет мудраца који је био управљен на то да се одржи status quo, а не да се поступа према божанским уредбама.

Мемуканов савет цару је био једноставан: царицу треба уклонити са њеног положаја истицања и части. Више не треба да се појављује пред царем као његова супруга, већ њено место треба да припадне „...другој која је боља од ње“ (стих 19). Царева одлука мора да буде неопозива и закон Персије и Мидије мора да буде неопозив. Царев декрет треба пронети по читавом царству,^[6] тако да мужеви остану „главе“ којима се жене подређују.^[7]

Јестира се уздиже у позицији и моћи (2,1-18)

Није одмах јасно да је од догађаја у првом поглављу прошло неколико година.^[8] Знамо то зато што је поменути шестомесечни пријем одржан треће године Артаксерксовог царевања (види 1,3), а Јестира није доведена пред цара све до седме године његове владавине (види 2,16). Царев бес према Астини је, чини се, спласнуо а осећања која је имао према њој је оживео. Царица му је била у мислима и као да се премишљао у вези са оним што је против ње предузео. Није чудо што су саветници од њега тражили да у вези са том ствари донесе закон који не може да се промени. У супротном не можемо а да се не запитамо: Да ли би се цар предомислио?

Цареве слуге су схватиле шта се догађа па су му предложиле да настави са спровођењем у дело савет мудраца – да изабере нову царицу. Тешко да га је на такво шта требало много наговарати, будући да је Артаксеркс био женскарош. Само мали подстрек и већ је организовао избор за мис, поготово што је он био „жири“. Такмичиле су се најлепше девице из његовог царства, а план му је био да „испроба“ сваку од такмичарки. Оне које не буду изабране за нову царицу, биће задржане као његове конкубине. Свака девица је провела по једну ноћ са царем, ноћ која се није састојала само од вечере и плеса. Жене су биле доведене у харем и предате на чување Игају (види стих 8). У харему би провеле годину дана у улепшавању (види стих 12). Пошто би провеле ноћ са царем, девојке су водили у други харем којим је управљао евнух Сазгаз, човек задужен за цареве конкубине (види стих 14). Мислим да слободно можемо да претпоставимо следеће: Када се завршио целоноћни састанак девојке са царем, она више није била девица.

Међу такмичаркама је била и прелепа млада Јеврејка (јеврејско име Хадаш) са персијским именом Јестира.^[9] Једини атрибут у вези са Јестиром је онај физички – била је прелепог стаса и лица. Речи из Прича Соломонових 31,30 треба узети и као коментар и као упозорење. Поред тога што је била прелепа, Јестира је била и сироче. Када су јој умрла оба родитеља, њен рођак Мардохеј ју је узео к себи и одгојио као своју кћи (види стихове 5-7). Обоје су били из Венијаминовог племена, потомци Киса (прогнаног из Јерусалима са Јехонијом 597. год) и његовим сином Семајом (види стихове 5,6).

Када је царев указ (наредба) био објављен, многе младе девојке су одабране да буду учеснице такмичења и доведене су у Сусан, где су предате на старање евнуху Игају. Међу девојкама је била и Јестира. Млада девојка је посебно прирасла за срце том човеку, па јој је био склон више него осталим девојкама. Неко ће можда помислити да је стекла наклоност због свог побожног карактера. Међутим да је то био разлог, аутор књиге би сигурно то и нагласио – слично као што су описани Јосиф или Данило. Морамо да будемо опрезни да из текста не читамо оно што у њему не пише јер треба увек имати на уму гесло цркава Покрета обновљења из ког проистичу Христове цркве „Тамо где Библија говори ми говоримо, тамо где Библија ћути ми ћутимо“.

Ни за Мардохеја нема никаквих препорука. Знамо да Јестира није открила своју националну припадност зато што је Мардохеј тако саветовао (види стих 10). Морамо да се запитамо да ли би уопште имала право да се такмичи ако би се сазнало да је Јеврејка? Због чега је Мардохеј био вољан да на себе стави свој јеврејски беџ, али не и на Јестиру? Па, он није покушавао да постане следећи цар, али Јестира јесте покушавала да постане следећа царица.

Независно о могућим шпекулацијама, у вези са поступком Мардохеја (треба приметити да нам аутор не говори о разлозима), Јестира је доведена Игају, човеку у чијим је очима стекла наклоност и предност у односу на друге учеснице такмичења. Игај јој је дао седам пробраних пратиља и доделио им најбољи део харема (види стих 9). Врло брзо је била опремљена свим козметичким и другим средствима за дотеривање, што јој је можда омогућило бољи почетак у процесу улепшавања. Коначно, пошто је више младих девојака пре ње провело ноћ са царем, Игај јој открива неколико тајни у вези са оним што цар воли. Мање (шминке, или чега год већ) оставља бољи утисак на цара него више, једна је од тих тајни (види стих 15).

Мардохеј је био далеко од тога да га није интересовала судбина Јестире, његове поћерке. Једном када је одведена у царев харем, више није могла да долази у контакт са мушкарцима, изузев цара и његових евнуха који су се старали о харему. Будући да није открила ни своју националну припадност ни своју везу са Мардохејем, није могао да јој дође у посету. И тако, свакодневно је шетао испред двора прилазивши што је могуће ближе харему не би ли дознао како се ствари одвијају (види стих 11). Верујем да је био забринут и то с добрим разлогом. Вероватно се осећао слично као Авраам у вези са својом супругом Саром када је била у фараоновом харему (види Постање 12,1-20). Знајући за цареву репутацију у вези са женама, Мардохеј је имао доста разлога за страх.

Јестира је у припреми провела годину дана. Шест месеци је имала третман уљем од мирте, а шест месеци балзамовим уљем и средствима за улепшавање (види стих 12).^[10] Дошао је и дан Јестириног „изласка на писту“. Прихватила је Игајев савет и са собом понела само оно неколико ствари које јој је он дао (види стих 15). Уобичајено је било да, пошто би млада девица провела ноћ са царем, ујутро буде одведена у други део харема (види стихове 13-14). Уколико би освојила наклоност цара он би је поново позвао, у супротном би (што се тиче мушкараца) имала веома усамљен живот. Она која би стално освајала наклоност цара је, више него сигурно, била будућа царица. Према стиху 15, Јестира је нашла наклоност у очима свих који су је видели. Не верујем да је то исто што и: Освојила је наклоност свих који су је знали. Бојим се да је Јестира била изузетно лепа жена и да је наклоност коју је стицала била резултат њене физичке појаве, а не њеног карактера. Морам да нагласим чињеницу да се нигде у књизи не спомиње њен карактер, што је за Јевреје веома неуобичајено. Ако нас Свето писмо ичему учи, то је да особе не процењујемо на основу њихове лепоте или шарма, већ на основу њиховог карактера.

„Али Господ рече Самуилу: 'Не гледај на његов изглед ни на висину његовог раста, јер сам га одбацио. Господ не гледа као што човек гледа. Човек гледа на спољашњост, а Господ гледа на срце'“ (1. Самуилова 16,7)

„Ко да нађе честиту жену? Таква вреди много више од драгуља... Допадљивост је заводљива и лепота пролазна, али ће хваљена бити жена која се Господа боји“ (Приче Соломонове 31,10.30).

„И рече им: ви се представљате праведни пред људима, али Бог зна ваша срца. Јер што се међу људима сматра као за нешто високо, пред Богом је мрзост“ (Лука 16,15).

Јестира је освојила срце цара Артаксеркса. Он ју је заволео више од свих других конкубина, па је она изабрана за царицу уместо Астине (види стих 17). У њену част, али и прославу целог тог избора, цар приређује још једну гозбу, већ четврту о којој читамо у прва два поглавља књиге о Јестири. Прослава је била у Јестирину част. Био је то њен тренутак славе. Артаксеркс је прогласио празник и послао дарове људима у свом царству (види стих 18).

ЗАКЉУЧАК

Каква дивна прича која греје срце. Просто би могла да поче речима: „Било једном...“ и да се заврши са „...живели су срећно до краја живота.“ Али пре него што се почнемо осећати превише угодно због онога што смо прочитали, потребно је целу ту ствар још мало промишљати. Ево неколико питања са којима ћемо почети то размишљање:

Зашто се у књизи ни један једини пут не помиње Бог?
Зашто ниједном у књизи није споменута молитва?
Зашто се у Новом завету ниједан писац не позива или не цитира књигу о Јестири?
Књига о Јестири обезбеђује историјски темељ за празник Пурим. Зашто тај празник никада није поменут у Новом Завету?
Зашто Калвин или Лутер нису писали коментар о овој књизи, и зашто је Лутер говорио да би волео да та књига не постоји?
Зашто је баш ова књига међу Јеврејима популарнија од свих других књига Старог завета?
Зашто каснији грчки преводиоци додају много стихова (има их 157, док основни Јеврејски текст има 107 стихова) покушавајући да промене наше разумевање старијих текстова?
Будући да се књига бави Јеврејима који живе изван Обећане земље, зашто се ниједном не помињу Божји закон, Света земља или Јерусалим и Храм?
Зашто смо толико склони да на цара Артаксеркса гледамо као на злог човека, а на Мардохеја и Јестиру као на побожне особе?
Зашто се радујемо Јестирином доласку на трон, иако је прећутала своју националну припадност и сродство са Мардохејем; живела је изван Обећане земље, удала се за незнабожачког цара, а њено такмичење и победа на избору за мис Персије је укључивала и вођење љубави са царем?

Нешто је страшно погрешно са Божјим народом онако како је представљен у књизи о Јестири. Не би требало да уживамо у Јестирином „успеху“ доласка на трон. Требало би да смо тужни. Размислите о Јестириној књизи у светлу важних запажања из других делова Старог завета.

1. Од самог почетка Божјег деловања са патријарсима а потом и са Израелом, Бог обећава да ће боравити међу својим народом у Обећаној земљи – Израелу – посебно у Храму у Јерусалиму:

Постање 28,10-19 и 22-26
Излазак 15,17
Бројеви 35,34
Поновљени закон 12,5 и 11

2. Када су Израелци сагрешили и били избачени из своје земље, требало је да се окрену ка Јерусалиму и Храму у њему, и тако упућују молитве Господу (види 1. Царевима 8,33-53)

3. Бог је указао на то да ће Израелци сагрешити и из обећане земље бити одведени као робље у страну земљу, али им је обећао и да ће их вратити назад у земљу обећања (види Поновљени закон 30,1-5).

4. Пророк Јеремија је саветовао Израелцима да се сместе у Вавилон али да им он не буде пребивалиште већ само боравиште, јер ће се после 70 година вратити у Обећану земљу (види Јеремија 29,3-7 и 10-14).

5. Праведни ни у заробљеништву нису заборавили своју земљу и Храм; чезнули су и за земљом и за Храмом (види Псалам 137,1-9).

6. Иако у заробљеништву, они који су били свесни божанске сврхе нису се „прљали“, него су живели према својој вери и Божјој Речи (види Данило 1,8). Прво поглавље (и даље) књиге Данилове бележи догађај који нам открива његову постојаност у верности свом Богу. Догађаји из Данила 1 су потпуно супротни поглављима 1 и 2 књиге о Јестири, где видимо да је она крила свој идентитет и живела као да је Персијанка.

7. Када се навршило 70 година, Бог је покренуо срце Кира који издаје проглас да се сви Јевреји могу вратити у своју земљу, баш као што је Јеремија пророковао (види Јеремија 30,1-4; 2. Дневника 36,21-23).

8. Књиге Јездре и Немије говоре о побожним Јеврејима који су се вратили у Обећану земљу, и упркос великих тешкоћа и противљења поново градили Храм и Јерусалим. Са друге стране, књига о Јестири говори о онима који су се исувише повезали са земљом у којој су боравили, па нису послушали Бога и остали су у страној земљи, иако повратак у Израел није била само могућност, него наређење.

Тек када књигу о Јестири сагледамо у светлу других старозаветних текстова можемо да запазимо њену јединствену поруку и допринос Старом завету. Док се Јездра и Немија усредсређују на повратак верног остатка, Јестира описује судбину оних који су остали у земљи у коју су одведени као робље. Не треба мислити да су Мардохеј и Јестира били побожни Јевреји, будући да су живели у непослушности. Због тога и није чудо што је Јестирино персијско име заправо име незнабожачког бога Иштара.

Због чега је Бог инспирисао писање ове књиге и постарао се да буде уврштена у канон Старог завета? Шта она има да нам каже? Као прво, она је упозорење свима који не живе као „странци и ходочасници“ већ као становници земаљске стварности; као обични „поземљари“ (види 1. Петрову 1,1). Као друго, упозорава нас да не заборавимо где је наш прави дом и да живимо на начин који показује да жељно ишчекујемо повратак „кући“. Упозорава нас на опасност од тога да на успех почнемо гледати онако како овај свет гледа, па да се почнемо радовати Јестирином успешном походу на трон, на позицију части и поштовања, независно од начина на који је на то место дошла. Као треће, говори да чак и када смо неверни, Бог остаје веран својој Речи и својим заветним обећањима.

Књига о Јестири се бави грешношћу оних Јевреја који се нису вратили у Обећану земљу и Божијм старањем о свом народу, не због њиховог греха, већ упркос њиховом греху. Тужно је то што се Бог и Божје име уопште не спомињу у књизи о Јестири, а не спомиње се јер се о њему не размишља. Ти „Божји људи“ живе као да нема Бога. Они су били практично атеисти. Борили су се за свој напредак, или просто преживљавање, ослањајући се на сопствену довитљивост и лукавство, уместо да живе по Божјој Речи и ослањају се на то да ће их Он ослободити својом силном моћи. Књига не ласка Јеврејима у Персији, а и не треба, али зато описује нас и наша хладна срца. Обраћање пажње на лекције из књиге о Јестири би требало да нам помогне у одбацивању „брига овога света“, и чврстом приањању уз Бога који је припремио пут за „свет који долази“.

2. Седење На Царевим Вратима (Јестира 2,19-3,15)

Представљање

Понекад чинимо ствари не размишљајући какве користи ћемо имати од тога, а касније откријемо да је управо то дело имало велики утицај на нашу будућност. Управо је то био случај и са Мардохејем. У прочитаном светописамском тексту видимо да је Мардохеј спасао цара атентата који су испланирала двојица његових слугу. Није ни слутио да ће то његово дело имати тако велики утицај на будућност. То што је спасао цара догодило се онако успут, ненамерно. Али сачекајте. Постаје још горе. Уколико је Мардохејево ненамерно дело променило ток историје, његово намерно дело није само њега, него читав Јеврејски народ изложило погибији. Настављајући проучавање књиге о Јестири, важно је да пажљиво читамо библијски текст.

Пропала завера (2,19-23)

Завршни стих другог поглавља далеко је од тога да је случајно забележен у причи о Јестири. Стих 19 нас обавештава о тешкој судбини Јевреја која ће ускоро постати широко позната. Мада је Артаксеркс заволео Јестиру па је она изабрана да буде царица уместо царице Астине, догодило се друго окупљање девица. Девојке које су се окупиле биле су или оне из прве групе које су добиле још једну шансу, или друга група лепотица које су управо довршиле свој период улепшавања (види 2,2). Заправо и није значајно ко су биле те жене. Оно што јесте значајно је то што је цар у доброј мери био окупиран њима, а не Јестиром (види 4,11). Ако би Јестира желела да приступи цару, за такво шта је морала постојати посебна прилика.

Други проблем се састојао у томе што Јестира цару још увек није открила свој идентитет, иако је од тренутка када је постала царица прошло неколико година.^[11] Откриће да је Јестира Јеврејка, могло би је дисквалификовати да учествује у такмичењу за нову царицу. Али да је цар знао њен идентитет и прихватио га, сигурно не би са предумишљајем осудио све Јевреје на смрт. Збуњујуће је то што се Јестира и даље држала Мардохејевих налога иако је била Артаксерксова жена и царица (види стих 20). Као да је још увек била девојчица која одраста у Мардохејевом дому.

Због извештаја из стихова 21-23, по свему судећи можемо да ставимо на страну сваку забринутост која би нас могла мучити. Мардохеј је свакодневно „седео на царевим вратима“ у близини просторија у којима је боравила Јестира. Он се држао у близини Јестире како би дознао шта се са њом догађа. Будући да она није крила само своје јеврејско порекло већ и родбинске везе са Мардохејем, он јој није имао директан приступ, а она је била усамљена у палати.^[12] Двојица царевих евнуха, Вихтан и Тарес, који су како се чини били тамо на дужности, из неког разлога су се наљутили на цара и почели су да се договарају да га убију. Због положаја који су заузимали имали су приступ цару, а тиме и прилику за атентат. Не знамо како, али Мардохеј је сазнао за заверу, па је о томе известио Јестиру, а она је у његово име обавестила цара. Иако можемо да помислимо да је такво нешто само празна претња, после више година цар је, и то на свом трону, ипак убијен.^[13]

Не можемо да знамо мотив због кога је Мардохеј јавио Јестири о завери, али због тога што је јавио њој а не цару, можемо да претпоставимо да његова прва брига није био цар, већ Јестира. Уколико би она била са царем у тренутку када се атентатори оборе на њега и она би била у смртној опасности.^[14] Мада Јестира у Мардохејево име јесте обавестила цара о завери, ипак није открила да је Јеврејка и да је у сродству са њим.

(Мардохејева) Гордост и (Аманова) пристрасност (3,1-15)

У причи о Јестири се догодио још један необичан заокрет. Очекивали бисмо да ће Мардохејева оданост бити награђена. Догађај је био записан у књигу дневника о царевима али и одмах заборављен, мада је Артаксеркс био познат по томе што је награђивао оданост. Уместо да читамо о Мардохејевом унапређењу, изненада и ниоткуда се појављује човек по имену Аман и постаје други човек персијског царства. Немамо ни једне једине информације о томе како се тај човек уздигао до тог положаја. Значајно је да приметимо да, када је Аман стекао моћ, више се не помињу саветници од којих је цар некада тражио савете. Изгледа да је тај човек постао цареве „уши“.

Једино што нам је у вези са Аманом речено, јесте да је он био син Амадета Агагеја (3,1). Мардохеј је био Венијаминовац, потомак цара Саула. Саул је требало да убије Агага, цара Амалечана, али је пропустио да то учини. Пророк га је због тога укорио (види 1. Самуилова 15). У пророштву Валама, обећани Месија ће бити већи од Агага (види Бројеви 24,7). Изгледа као да су та два древна догађаја одредила судбину ове двојице мушкараца, судбину у којој Аман неће надвладати.

Иницијални сукоб није био између Мардохеја и Амана, већ између Мардохеја и царевих слугу који су били на вратима. Мардохеј је одбио да пред Аманом клечи и да му се клања (види 3,2). Цареве слуге нису могле да не виде такво Мардохејево понашање, па су га укоравали што се не придржава цареве наредбе. Ипак, то није променило Мардохејев став. Оправдавао је свој поступак тако што им је рекао да је он Јеврејин. Као Јеврејину, Мардохеју је било забрањено да чини такво шта. Изгледа да је то нервирало цареве слуге па су рекли Аману за његово „непоштовање“. Сада ће видети хоће ли тај његов разлог, да не клечи и да се не клања, вредети и пред директним Амановим погледом (види 3,3).

Аман се разљутио. Како ли се тај човек само усуђује да изазива њега и цара! Аман није олако узео Мардохејеве речи. Ако је одбио да му се клања због тога што је био Јеврејин, да ли то значи да се на исти начин понашају сви Јевреји? Ако је тако, Аман не треба да се позабави само Мардохејем, него и свим другим Јеврејима. И тако, чекао је погодан тренутак. Персијанци су на први месец гледали као на право време у коме је требало покренути будуће акције.^[15] Одлука се није доносила на основу положаја планета или звезда, већ бацањем коцке (пура, тј. жреба). Избор је пао на последњи месец, месец Адар. Заповест се односила специфично на тринаести дан дванаестог месеца (види стих 13). Било је то време у коме је Аман требало да изврши своју заверу. Био је уверен да вреди чекати, будући да му је судбина била наклоњена. Али по Божијем провиђењу то одлагање је пружило обиље времена да се царев указ промени, а Јевреји спреме за одбрану од непријатеља.^[16]

Одабравши право време да уништи све Јевреје, Аман долази цару. Мудро избегава да каже о ком народу се ради све док не добије царево одобрење да их уништи.^[17] Пред цара је изнео два предлога: (1) да ослободи царство од бунтовних људи који се не подређују царевом ауторитету и на тај начин бивају извор за наредне побуне, и (2) својим великодушним прилогом ризници и конфисковањем јеврејских имања, цар би имао велику материјалну корист.

Постоје одређена неслагања око финансијске привлачности Аманове понуде.^[18] Мада је изгледало да цар одбија да прими исплату коју Аман нуди, бројни људи сматрају да је то само типично источњачко ценкање (види Постање 23,1-6), И тако, цар би имао користи како од Амановог прилога, тако и од дела плена од конфискованих имања.

Онај први део нас више интересује. Немало упућених у ову материју на Аманову понуду гледају као на комбинацију истине и лажи, сматрајући да она (понуда) нема утемељење у истини. Због тога дају за право Мардохејевом одбијању да пред Аманом клекне и да му се поклони:

„Када су цареве слуге упитале Мардохеја: 'Зашто не мариш за цареву заповест?' одговорио им је да је то зато што је Јеврејин. Дакле, одбијање је јасно повезао са својом јеврејском вером. Није намеравао да „принесе“ човеку оно што се „приноси“ само Богу; као што се ни верни остатак Јевреја у коначним невољама неће поклонити Звери, нити ће примити њен знак.“ (J. Sidlow Baxter, Eksplore the Book, Vol. 2, стр. 285.)

„Цар је чак заповедио да се пред њим мора савити свако колено. Али је био један који је одбио да то учини – Јеврејин Мардохеј. За разлику од Персијанаца који су се, према Плутарху, односили према свом цару као да је бог, Мардохеј ниједном човеку неће „принети“ оно што припада само једном истинитом Богу у кога верује – нешто слично као у случају Данила и Дарија. Резултат Мардохејевог поступка је био следећи: Аманов гнев је нарастао до те мере да се одлучио на покољ свих Јевреја у персијском царству. Одређени дан за покољ је био тринаести у дванаестом месецу.“ (J. Sidlow Baxter, Eksplore the Book, Vol. 2, p. 270-271.)

Да је захтевано поштовање било само израз уважавања човека, Мардохеј не би одбио да се повинује, али су персијски цареви захтевали обожавање које су, а то је добро познато, чак и Грци сматрали деградацијом и одбијали да га изговоре. У овом случају је Ксеркс, на врхунцу своје пристрасности, наредио да се његовом првом човеку искаже иста част као и њему самом. То је био темељ за Мардохејево одбијање.

Аман је закључио да је суштински важно да Јевреје лажно оптужи као опасне и бунтовнике. Слично су били оптужени Исус Христос (види Лука 23,2) и први хришћани (види Дела 16,20.21 и 24,5). У предвиђању ове велике опасности Бог је водио Јеремију да опомиње Јевреје који су били у Вавилонском егзилу: „Тражите благостање граду у који сам вас послао у изгнанство. Молите се за њега Господу, јер ће његово благостање бити и ваше благостање“ (Јеремија 29,7). Истина је да су Јевреји одбијали да обожавају створење (види Данило 3,12 и 6,10), али рећи да су одбијали послушност царевом закону је сотонско извртање чињеница са сврхом постизања личног циља.

Ево и најважнијег питања: Да ли је Мардохеј одбио да клекне пред Аманом због свог тврдоглавог бунтовништва који је био типичан за Јеверје? Скоро је зачуђујуће колико много теолога сматра да је Аманова оптужба била лажна.

Аман је смислио мешавину истине, грешака и претеривања како би убедио цара. Аманова оптужба против Јевреја (3,8) је била ђаволски паметно конструисана и вођена кроз истину (раштркани и расејани), кроз полуистину (обичаји су им другачији), и потпуну лаж (непослушни цару). Они који се противе Богу обично се служе сличним логичним аргументима како би уверили званичнике и обликовали јавно мнење. Сличне методе налазимо и у Матеј 4,1-11 и Луки 4,1-13.

Моје се мишљење разликује од управо наведених. Мени се Аман уопште не свиђа и не покушавам да га оправдам. Он је несумњиво крив, али много више због својих дела него због својих речи (мислим посебно на Јевреје), и свакако због манипулисања царем. Јер, у суштини његова оптужба против Мардохеја и Јевреја је била тачна. У прилог наведеном закључку размислите и следеће:

(1) Свето писмо наглашава да су се Јевреји непрестано бунили против Бога. Ово је вероватно најбоље сумирао Стефан пре него што су га каменовали: „Тврдоглави и необрезаних срца и ушију, ви се једнако противите Духу Светоме, како ваши очеви тако и ви. Којега од пророка не прогнаше ваши очеви? И побише оне који су унапред најављивали долазак Праведника, чије издајице и убице ви сада постасте, ви који сте примили закон на заповест анђела – и нисте га држали“ (Дела 7,50-53).

(2) Стари завет говори да је Аман био у праву када је рекао да су Јевреји оних дана били бунтовни и проблематични. Заробљеништво у коме су се налазили и разарање Јерусалима су биле последице тог бунтовништва. У покушају да зауставе реконструкцију Храма, Самаријани су послали писмо цару Артаксерксу на почетку његове владавине, оптужујући Јевреје који су живели у Јудеји и Јерусалиму (види Јездра 4,6). Не знамо шта је било са тим писмом, али знамо за касније писмо Артаксерксу, сину Асенафаровом, у коме су Јевреји оптужени да су народ који се стално буни против власти и да заправо непрестано узрокују проблеме. Када је Артаксеркс прегледао записе, видео је да су истинити (Јездра 4,8-20).

То је начин на који су Самаријани, непријатељи Јевреја, успели да зауставе градњу Храма. Оптужили су Јевреје за тврдоглавост и бунтовништво против својих освајача. Замолили су цара Персије да провери званичне историјске записе. Цар је то учинио и открио да су тужитељи у праву; Јевреји јесу изазивали невоље. Из историје тог народа се дало закључити да, уколико им се допусти обнова Јерусалима и Храма, то ће им само бити подстрек за нову побуну. Посматрајући догађај из тог угла, Мардохејев поступак је био типично дело једног припадника јеврејског народа.

(3) Нигде у нашем тексту нема ни најмање индикације да би поклонити се Аману био акт обожавања или признавања њега за божанство. У Данилу 3 врло је јасно да се клањање пред златним ликом сматра забрањеним обожавањем. То овде није случај. У 5,9 Аман се поново љути на Мардохеја јер пред њим не устаје док пролази. То не би био чин обожавања већ просто исказивање поштовања некоме ко је на вишем положају.

(4) Оно што Мардохеј није хтео да учини Аману, други побожни Јевреји су чинили својим претпостављенима (види 1.Самуилова 24,8; 2.Самуилова 1,2 и 9,6; 1.Царевима 1,16; 1.Дневика 21,21). Такође се чинило у исказивању поштовања незнабожачким властима: „Фараон одмах пошаље по Јосифа, те су га журно извели из тамнице. Након што се обријао и обукао нову одећу, изашао је пред фараона“ (Постање 41,14).

Јевреји су имали браде, док су се Египћани бријали. Лако је разумети да је Јосиф, затвореник, имао дугу браду, али брада је била и део његовог Јеврејског идентитета. Ипак, пре него што се појавио пред фараоном Јосиф је обријао своју браду. Тим чином он није обожавао Фараона, него му је само исказао прикладно поштовање. Мардохеје је, са друге стране, своје Јеврејство истицао као какву заставу. Није хтео да учини ништа у знак поштовања Амана, иако се на тај начин успротивио наредби самог цара.

Послушност персијском цару није било само неопходно – у смислу учини или умри. Била је то Божја заповест. Када су лажни пророци уверавали Јевреје да не служе цару који их је заробио, Бог им је заповедио да му служе

„И сада дајем све ове земље у руке Навуходоносора, цара Вавилона, мога слуге; даћу да му служе и звери пољске. Служиће сви народи њему, његовом сину и његовом унуку, док не дође време и за њега и за његову земљу, да он служи многим народима и великим царевима. А буде ли народа и царства који неће да служе њему – Навуходоносору, цару Вавилона – и неће да упрегну врат у јарам цара Вавилона, ја ћу тај народ казнити мачем, глађу и болешћу, све док их не затрем његовом руком – говори Господ. Зато не слушајте своје пророке и своје врачаре, своје тумаче снова, своје гатаре и своје бајаче који вам говоре: нећете ви служити цару Вавилона! Јер вам они лаж пророкују да би се одвојили од ваше земље, да бих вас ја истерао и да бисте настрадали. А народ који упрегне врат у јарам цара Вавилона и служи му, оставићу да почива у својој земљи – говори Господ – да је обрађује и пребива у њој.’“ Све сам ове речи објавио Седекији, цару Јуде. Баш исто овако: „Упрегните вратове у јарам цара Вавилона па служите и њему и његовом народу да бисте преживели. Зашто да изгинете и ти и твој народ од мача, глади и болести, онако како је Господ објавио за народ који неће да служи цару Вавилона? Не слушајте речи пророка који вам говоре: ’Нећете ви служити цару Вавилона’, јер вам они лаж пророкују. Јер ја их нисам послао – говори Господ – они у моје име пророкују лаж да бих вас истерао, да бисте настрадали и ви и пророци који вам пророкују.“ (Јеремија 27,6-15).

Треба ли Јевреји да обожавају цара? – Апсолутно не! Али они нису ни били позвани да га обожавају; наређено им је једино да покажу поштовање постављеним званичницима. Мардохеј је управо то одбио да ради. Аман је био у праву: Мардохеј је био бунтовник и у томе је био веома сличан својој јеврејској браћи.

(5) Каснија јеврејска издања текста избацују чињеницу да је Мардохеј био тврдоглав и бунтован. Јевреје из Александрије су мучили став и поступци Мардохеја онако како пише у Јеврејском тексту, па су настојали да поправе слику о њему једним додатком:

„Око 100. године пре наше ере александријски Јевреји, могуће у намери да заштите духовност Мардохеја... у његова уста ставише ову молитву:

'Ти све знаш; ти знаш, Господе, да то што се нисам поклонио уображеном Аману није било због моје дрскости, ароганције или сујете. За корист мог народа се не бих устезао да љубим и табане његових стопала. Учинио сам то како не бих човеку дао већу славу него Богу.'“

(6) Одбијање Мардохеја да Аману искаже поштовање је лицемерно. Мардохеј је живео по двоструким стандардима. Ако је клањање пред царем (или неким од његових званичника) било исто што и обожавање лажних богова, онда је управо он терао Јестиру да постане идолопоклоник – инсистирао је да поништи свој јеврејски идентитет. Мардохеј је можда и могао своју непослушност царевој наредби да оправда тиме што је Јеврејин, али зато што јој је речено да затаји своје јеврејско порекло, Јестира није могла, па се сигурно клањала пред царем и његовим званичницима. Ако би тако нешто било погрешно, зашто би то Мардохеј дозволио?

Ствар се још и погоршава. Мардохеј је примао оно што није био вољан да пружи. Није био вољан да искаже поштовање човеку коме је, по царевој наредби, морао да се поклони сваки становник царства. Али у шестом поглављу видимо да, када је цар наредио Аману да искаже част Мардохеју, иако невољно он то ипак чинио, а Мардохеј вољно прихватио:

„А цар је рекао Аману: 'Пожури, узми одећу и коња баш какао си казао и уради то за Мардохеја Јеврејина који седи на царевим вратима. И немој да пропустиш ни речи од свега што си предложио.'“ (6,10.11).

У одбрану Мадохејеве побуне бројни теолози наглашавају да је за било ког човека погрешно да слави неког човека као Бога; али зашто је одједном постало исправно да човек, и то још Јеврејин, прими обожавање од стране човека? Нешто касније Мардохеју је била дата Аманова позиција другог човека у царству. Ја не сумњам да је Мардохеј очекивао да добије, а и да прими част од човека, част какву он као Јеврејин није хтео да искаже човеку који се налазио у његовој садашњој позицији. Мардохеј је лицемер.

У Закључку који сам изложио уопште нисам усамљен. Један теолог за Мардохеја каже како је он тврдоглав, самовољан и бунтован Јеврејин, чије одбијање указивања части Аману није друго до грех: „Мада су каснији писци тврдила да су '...персијски цареви захтевали обожавање... тако нешто не може да се пронађе ни на једном персијском споменику'. Данило се није устезао да Дарију Миђанину каже: „О царе жив био довека“ (Данило 6,21) или Немији да искаже поштовање Артаксерксу (види Немија 2,3). Због тога је тачнији закључак да на Мардохејев чин треба гледати као на испољавање јеврејског националног духа и поноса, а не као на верност заповести из Изласка 20,5.

Чини ми се да аутор од нас жели управо такав закључак. Нема никаквог пијетета у ставовома и делима Мардохеја. Ни он ни Јестира нису модели светих људи. Много су сличнији Јони него Данилу. Бог свој народ није сачувао због вере и верности ни Мардохеја ни Јестире. Он је то учинио упркос њиховој самовољи и греху. Да бисмо поступке Мардохеја и Јестире прогласили светима, морали бисмо силовати текст као што су то учинили они Јевреји из првог века, додавши стихове којима су заташкали грех ово двоје људи који се нису вратили у своју домовину.

Аман је успео у свом настојању. Тешко је објаснити шта се догодило са царевим саветницима јер су га тако добро саветовали у вези са проблемом који је изазвала царица Астина. Тешко је разумети како је један такав цар могао Аману да дâ бланко дозволу за неопозиву наредбу о истребљењу читавог једног народа. Тешко или не, догодило се. Цар је одобрио Аманов план и препустио му да сам разради детаље. Дао је Аману и свој печатни прстен тако да је документ могао да буде запечаћен, а да га цар ни не прочита. Аман је тачно знао шта жели да учини и учинио је то. Закон је био написан, преведен на све језике којима се говорило у царству, а затим по гласницима разаслат у све провинције.

Тринаестог дана дванаестог месеца, сви становници царства су имали законско право да се обруше на Јевреје и потпуно их униште – мушкарце, жене и децу – а њихову имовину да узму као ратни плен (види 3,12). Закон је био објављен у свим провинцијама, тако да су га сви могли видети и у дело спровести.

Последице тог закона су биле застрашујуће. Не само да су Мардохеј, Јестира и други Јевреји у Сусану били осуђени на смрт, већ и сви Јевреји који су живели у било ком делу персијског царства, што ће речи и Јевреји који су се вратили у Обећану земљу. Можете ли да замислите радост Самаријана када су прочитали да, не само што су смели да побију Јевреје, него су могли и њихову земљу и имовину да узму за себе. Сан непријатеља Израела је почео да се остварује.

ЗАКЉУЧАК

Наш библијски одељак се завршава једном катастрофом. Док су цар и његов другар у пићу, Аман, седели на балкону и испијали своје вино, део града је био у метежу. Како су ствари толико кренуле у лошем смеру? Једним делом одговор је следећи: Људска грешка. Текст који посматрамо је илустрација стиха Римљанима 3,10 и одјек Псалама 14,1-3 и 51,1-4: „Нема праведног, ниједног.“

Будући да се нису вратили у Обећану земљу, не треба да смо изненађени што су за Јевреје ствари кренуле по злу. Бог је још давно упозорио да ће они који се буне против његовог закона, живети у сталној опасности:

„Остаће вас шачица, иако сте били бројни као звезде на небу, зато што ниси слушао глас Господа, Бога свога. И како се Господ радовао док вам је давао напретка и множио вас, тако ће се Господ радовати док вас буде упропаштавао и истребљивао. Тако ћете бити искорењени из земље у коју улазите да је заузмете. Господ ће те расејати међу све народе, с једног краја земље на други. Тамо ћеш служити другим боговима од дрвета и камена за које ниси знао ни ти ни твоји преци. Међу тим народима нећеш наћи одмора, нити починка својим стопалима. Тамо ће ти Господ дати плашљиво срце, ишчилеле очи и ојађену душу. Живот ће ти висити о концу, бојаћеш се и дању и ноћу, а живот ћеш проводити у неизвесности. Ујутро ћеш говорити: „Да је само вече!“, а увече: „Да је само јутро!“, због страха који ће ти обузимати срце и од призора који ће ти очи гледати. Господ ће те бродовима вратити у Египат, путем за који сам ти рекао да га више не смеш видети. Тамо ћете се сами продавати својим непријатељима за слуге и слушкиње, али неће бити купца.“ Поновљени закон 28,62-68.

Цела серија фаталних грешака води до самог дна о коме читамо у трећем поглављу књиге о Јестири. Као прво, цар је пропустио да покаже исту мудрост и проницљивост какву видимо да је имао у првом поглављу – затражио је савет од својих мудрих саветника. У другом поглављу је поступио по савету својих слугу. У трећем поглављу делује по наговору само једног човека – Амана. Дао му је толику власт да је могао да пропише закон који цар није чак ни прочитао (имао је царев печатни прстен). Касније се цар изненадио тим Амановим законом израђеним иза његових леђа, али са његовом дозволом. Њиме је цар изрекао смртну пресуду читавом једном народу, једној раси која је била одређена у грубим цртама, дакле прилично нејасно. Затим, цар је пропустио да награди човека који му је спасао живот и царство, а онда још и предао то царство у руке Амана који је намеравао да убије Мардохеја и истреби читав народ коме је припадао. Долазимо до јасног утиска да је царева заслепљеност последица његовог бављења женама (2,9) и злоупотребе вина (3,15). Са чисто људске тачке гледишта, из текста који смо читали видимо да је цар начинио неколико врло наивних и глупих грешака.

Подређивање очуху, чак више него мужу и цару, Јестиру додатно приказује у лошем светлу. Постала је царица Персије протекцијом. Не верујем да је отворено лагала. Пре мислим да се држала пароле: „Ако ме не питаш, нећу те лагати.“ Цар није питао, иако је требало (сваки муж жели да упозна родбину своје супруге), па му Јестира није ништа ни рекла. Да је цар знао за Јестирино јеврејско порекло, када му је Аман предложио акцију против свих Јевреја, сигурно би другачије поступио.

Свакако, Аман је зао човек. Уопште није тешко видети његову ароганцију и понос, као и то да није мрзео само Мардохеја већ све Јевреје. Варао је свог цара и манипулисао њиме злоупотребивши његову моћ. Желео је уништење читваог једног народа. Ко би о таквој особи могао да каже и једну лепу реч? Нема сумње да је доприносио хаосу и збуњености.

Али мој поглед упрт у Мардохеја. Мене занима он, јер како се чини управо је он централна личност књиге о Јестири. Можда би било боље да се књига зове „Књига о Мардохеју“, будући да је он тај који је Јестиру „гурнуо“ у позицију царице; он јој је рекао да прећути, да затаји своје јеврејско порекло; иако је већ била удата за цара, и даље је он био њен највећи ауторитет. Ипак више од свега, он је био тај који је, због своје тврдоглавости и бунтовништва, а не због своје праведности, цео јеврејски народ довео у смртну опасност. Чак и када је био укорен због свог понашања, није се покорио нити исказао поштовање. Чак и она једна добра ствар коју је учинио (обавестио је цара о завери) изгледа да је била мотивисана личном коришћу – спасавајући цареву кожу он је заправо спасавао Јестиру.

Довољно је лоше то што је Мардохеј био грешан и што је у опасност довео свој народ, али у свом лицемерју он је ишао и корак даље. Усред греха који је чинио покушавао је да то прикаже као побожан чин. И успео је у томе. Заправо успева још и данас, јер хришћани не само да га оправдавају већ га и уздижу као пример који бисмо сви требали да следимо, а што се јасно види из наредног коментара: „У личностима Јестире и Мардохеја налазимо примере како живети послушно. Попут Јосифа и Данила на страним дворовима, тако су и Јестира и Мардохеј били послушни Божијем вођству и плановима. Јестира је модел Божјег ученика који треба да опонашамо. Она је стално исправно чинила, доносила исправне одлуке и говорила исправне речи. Јестира је оличење верности.^[19]

Управо је стога пре много година Петар писао хришћанима:

„Драги моји, молим вас као странце и дошљаке да се уздржавате од плотских пожуда које војују против душе. Владајте се добро међу многобошцима, да би управо у ономе за шта вас клеветају као злочинце, на основу ваших добрих дела – кад их сагледају – прославили Бога на дан похођења. Господа ради покоравајте се сваком човечанском поретку: било цару као врховном поглавару, било намесницима као људима које он шаље да кажњавају злочинце а да хвале оне који добро раде. Јер је тако Божја воља да чинећи добро ућуткају незнање неразумних људи. Ви се понашајте као слободни људи, и не као они што слободом покривају злоћу, него као Божји служитељи. Свима указујте част, љубите братство, Бога се бојте, цара поштујте“ (1. Петова 2,11-17).

Мардохеј је баш то одбио да ради. Живео је у Персији, али његово понашање међу многобошцима није било добро – није се понашао као Јосиф, или као Данило, или као многи други. Својим понашањем није исказивао поштовање онима који су били на власти. Он је своје јеврејство користио као средство за покривање своје злобе. Када страдамо због сличног греха и глупости, тешимо се мишљу да страдамо због праведности. Ево шта у вези са тиме наглашава апостол Петар:

„Робови, покоравајте се са сваким страхом својим господарима, не само добрима и благима него и суровима. Јер то је благодат, Кад неко неправедно страда и подноси жалости мислећи на Бога. Каква је, наиме, хвала ако вас за ваше грехе кажњавају и ви то подносите? Него, ако добро чинећи страдате и подносите, то је благодат пред Богом“ (2.Петова 2,18-20).

Требало би да размислимо опонашамо ли Мардохеја у оправдавању греха тако што на њега – на грех – лепимо налепницу на којој пише „праведно“? Настављамо да живимо са истим телесним карактеристикама којих смо се држали док смо били нехришћани, али преко тога лепимо нову етикету. Лактамо се и спроводимо своју вољу називајући то „ревновање за Бога“. Промовишемо себичне склоности, тенденције и активности, називајући то „практиковањем духовних дарова“. Строго, а неретко и са повишеним гласом грдимо, називајући то што чинимо саветовањем и позивамо се на црквену дисциплину. Скрећемо пажњу на себе говорећи како, ето, настојимо да се држимо чисте истине. Охолост називамо „духовним вођством“, а бескичмењаштво и пасивну неактивност „подређивањем“. Како се не бисмо изложили ризику губитка имиџа или пријатеља, не укоравамо оне који живе у греху већ се поносимо својом „безусловном љубављу“. Своје непријатељство заташкавамо тако што преко њега лепимо етикету „праведно озлојеђен“.

Друге желимо да саветујемо, али не стога што смо искрено забринути за њих, већ зато што је то начин да сазнамо оне ствари о њима које нам у супротном не би биле доступне – другим речима, то чинимо да бисмо задовољили своју радозналост. Другима говоримо шта да раде и уверавамо их како треба да нас послушају, али не због тога што је то налог који смо примили од Бога, већ због тога што волимо да износимо сопствено мишљење и да управљамо другима.

Проповедамо на такав начин да друге критикујемо, и доводимо у питање њихову службу и допринос изградњи вере, а све са циљем да свраћамо пажњу на себе. Говоримо о учеништву док заправо наводимо људе да следе нас, а не Господа. Говоримо о молитвеним потребама, што је понекад тек етикетом прелепљено срамно оговарање. Кажемо да се одељујемо од других како бисмо себе очували чистим, а заправо можда само изазивамо поделе које су и Господ и његови апостоли осудили и забранили.

Хришћани треба да се разликују од нехришћана. Треба да будемо побожни, тј. супротног животног стила од безбожника. Погледамо ли плод Духа и дарове Духа, видећемо колико много треба да се разликујемо од света, и то не својим нападањем на свет, већ тако што ћемо том свету да покажемо бгагодат, отменост и љубазност. Треба да будемо другачији, али онако како је Бог другачији. Наш Господ се подредио земаљским властима, па би требало и ми да урадимо исто. Наш Господ је био милостив и саосећајан, па бицтребало и ми да будемо. Наш Господ јесте укоравао и нападао, али то није било правило већ изузетак. Хајде да добро размислимо о гресима које у својим животима оправдавамо, уместо што их сматрамо безопасним несрећама и срамотама, како према Богу тако и према људима.

Пре него што завршимо са овим проучавањем, морам да нагласим да страшне околности у којима су се Јевреји нашли нису биле само последице човековог греха, већ такође и Божје старатељске руке која „све помаже на добро“ (види Римљанима 8,28), и то не само његовој слави, већ и за добро његовим људима. Прича још није готова. Када буде, видећемо да оно што је човек намислио зло, Бог је окренуо на добро. Сва слава припада Богу, баш као што и треба.

3. Јестирина Дилема И Одлука (Јестира 4,1-17)

Представљање

Пре неколико година, присуствовао сам једној сахрани. Док сам после сахране ишао према излазу гробља, један мој пријатељ је прокоментарисао: „Није био проблем оно што је проповедник рекао, већ оно што није рекао.“ Често оно што није речено може да буде важније од онога што је речено. На пример, помислите на жену која годинама није чула свог мужа како јој каже „волим те“, или на девојку која се већ дуже времена забавља са младићем, а још није чула реч „брак“.

У књизи о Јестири, оно што није речено је од суштинске важности. Тужно је што многи који читају и проучавају књигу о Јестири (укључујући теологе и писце коментара), између редова „уписују“ и оно што тамо не пише, уместо да та поља оставе празна и уче се од ауторове „тишине“. Зато веома волим што ми у цркавама Покрета обновљења често понављамо ону крилатицу Александра Кембела – „Тамо где Библија говори и ми говоримо, тамо где Библија ћути и ми ћутимо“.

На почетку проучавања четвртог поглавља, позивам вас да донесете одлуку да прихватитe текст онако како је написан. Када аутор нешто специфично помене, запазите то. Али када аутор изостави неки веома важан детаљ, немојте помислити да је његова намера била да претпоставимо; већ да он од нас очекује да запазимо недостатак тог елемента или елемената. Поступивши тако, читаћете само оно што је записано и учити како из онога што је речено, тако и из онога што није речено.

Претходни догађај

Аутор је књигу отпочео са шестомесечним слављем које је Артаксеркс (Ксеркс) приредио за племство свог царства. На крају тог славља, цар је приредио седмодневни пријем за све становнике главног града Сусана, без обзира да ли су они богати или сиромашни. Као велико финале светковине, цар је позвао царицу Астину да се појави царски украшена и покаже своју лепоту како би додатно увећала цареву славу.

Из неког разлога Астина је одреаговала непромишљено – одбила је да се појави. Цар је био понижен. Провео је шест месеци приказујући своју славу, сувереност и доминацију, а ево чак ни његова рођена жена му се не покорава. Мада је био веома љут на Астинино јавно омаловажавање његовог ауторитета, цар је затражио савет од најмудријих саветника. Сложили су се да је Астина учинила веома озбиљан прекршај, и да ће вест о њеном одбацивању ауторитета мужа имати „домино ефекат“ на све бракове у царству. Последица тога је била да су саветовали цару да Астину уклони са места царице и уместо ње одабере другу, бољу. Такође, саветовали су да цела та ствар треба да постане предмет закона који ће се разаслати у све провинције царства, како би сви сазнали да се слични поступци неће толерисати.

После неког времена царево срце је опет почело нагињати ка Астини, па су га слуге наговориле да крене у избор нове царице. Знали су да ће човеку какав је био Артаксеркс избор нове царице представљати велико задовољство, али га и спречити да размишља о промени раније одлуке – у вези са Астином. Процес избора нове царице се завршио тако што је на то место дошла Јестира, млада Јеврејка коју је одгајио Мардохеј. По његовим упутствима Јестира је затајила своје јеврејско порекло, а и родбински однос са Мардохејем је остао тајна.

Из нама непознатог разлога збило се друго окупљање младих жена око којих је цар био заузет. Јестира је и даље скривала своје јеврејско порекло од цара. Док је „седео“ на царевим вратима Мардохеј је сазнао за заверу Вихтана и Тареса, који су намеравали да убију цара, па је то дојавио Јестири, а она је у Мардохејево име упозорила цара. Истрага је потврдила истинитост дојаве, па су двојица атентатора обешена. Цар је обично водио рачуна да награди оданост поданика, али овога пута то није био случај. Мардохеј није награђен и цео случај је брзо заборављен, иако је под царевим надзором записан у књиге дневника.

Одједном се у причи појављује нови лик – Аман. Тај племић је за главу виши од свих других поглавара (у најмању руку у очима цара). Цар га је узвисио изнад свих и очигледно је имао потпуно поверење у њега, што се касније показало као веома неразумно. Мада је цар јасно наредио да сви морају да искажу поштовање Аману, Мардохеј то није учинио па су га цареви службеници укорили. Мардохеј је своју непослужност оправдавао својим јеврејством. По њему то је било више него довољно, али царевим службеницима тај изговор није имао смисла, па су обавестили Амана са намером да виде хоће ли се Мардохеј извући својим тврдоглавим одбијањем да укаже част царевој „десној руци“ – у суштини премијеру Персије.

Иако разјарен, Аман је сузбио свој бес. На Мардохеја је гледао као на типичног Јеврејина, па је одлучио да се не позабави само њиме, већ свим Јеврејима у персијском царству. У погодном тренутку је приступио цару са оптужбом и предлогом. Обавестио је цара о једном народу из његовог царства, народу бунтовном који се није могао држати у покорности (сличан је Астини), па би било добро да се цар ослободи тих људи. Понудио је Артаксерксу велику количину новца уколико се објави да једног посебног дана у години свако у царевини може да убија Јевреје и конфискује њихове поседе. Био је то лукав начин да се људи нахушкају на друге људе, допуштајући им да дају одушка својој расној нетрпељивости.

Цару није саопштено име народа одређеног за уништење, а он није питао ко би тај народ био. Артаксеркс је чак дао свој печатни прстен Аману, што ће рећи, дао му је свој „бланко“ пристанак. На тај начин је Аман имао власт да у царево име, своју вољу учини законом. Из онога што читамо у књизи, не видимо да је цар икада прочитао тај закон нити да га је потписао. Све у вези са њим је препустио свом најповерљивијем сараднику – Аману. Док су цар и Аман седели и пили вино, цео Сусан је био сметен. Библијски текст пред нама казује о сметености која је захватила становнике Сусана.

Мардохејево туговање (4,1-3)

„Мардохеј је сазнао шта је све учињено, па је раздерао своју одећу, навукао кострет и посуо се пепелом. Изашао је насред града и плакао гласним и горким јецајем. Али отишао је само до царевих врата јер на царева врата није смео да уђе у кострети. У свим областима, у местима где је досегла царева реч и његов закон, Јевреји су били у жалости, посту, плачу и лелеку. Многи су били у кострети и пепелу.“

Видимо да је Мардохеј „сазнао шта је све учињено“. Рекао бих да нам ово наговештава могућност да је Мардохеј имао неког „инсајдера“ који му је давао информације. Знамо и да тај „инсајдер“ није била Јестира, јер ју је управо он обавестио о најновијим догађајима.

Када је сазнао за закон који је Аман управо написао и учинио активним, Мардохеј је почео да тугује. Није туговао у скровитости већ јавно; заправо његово нарицање није могло бити јавније него што је било. Отишао је у центар града, на главни градски трг, до царевих врата. Кроз врата није могао јер је улаз био забрањен за оне у жалости. Цареви нису желели да им се примиче било каква туга. Уопште није било пожељно бити тужан у царевој близини (види Немија 2,2). Цареви у Средњем веку нису имали дворске нарикаче, већ дворске луде – шаљивџије и забављаче.

Чини ми се да Марохејево туговање уопште није нормално. Очекивао бих да тугује у самоћи, а не на градском тргу. Питам се да ли Мардохеј није можда био вођа Јевреја у Сусану, па би у том случају његово јавно плакање било позив осталим Јеврејима да му се придруже? Такође, питам се да није његов долазак пред царева врата био начин скретања пажње цара на то што се догађа у његовој царевини – нешто као званични протест?

Оно што је записано у нашем тексту је следеће: Мардохеј је туговао, као и други Јевреји, и то не само Јевреји у Сусану већ широм Артаксерксовог царства. Оно што није записано је да се Мардохеј, или било који други Јеврејин, покајао. Није записано ни да се ико од њих молио. Бог се уопште на спомиње у књизи о Јестири. Нема помињања молитве, нема помињања да су Јевреји говорили свом Богу – Јахви, нема помињања да је Бог говорио својим људима кроз пророке. Према упутствима која су дата Јеврејима у 2. Дневника 6,34-39 и по примеру побожних Јевреја из Јездре 9,5-10,1 или Данила 9,4-19, чини се готово неопходним да закључимо како ти Јевреји – укључујући Мардохеја и Јестиру – нису били побожни. Исти закључак се намећи и због речи пророка Исаије: „Станите и запањите се! Ослепите и обневидите! Пијани су али не од вина; и посрћу али не од препеченице. Господ је на вас излио дубоки сан, и затворио је очи ваше – пророке, и затворио је главе ваше – видеоце“ (29,9.10).

Исаија није био пророк са задатком да позива Израел на покајање или повратак Богу. Народ Божји је предуго био у бунтовништву. Прешли су линију после које није било повратка. Сада је било време за суд, а Исаијин задатак је био да објави пропаст и предстојећи суд на начин који ће пре отврднути него „сломити“ срца (види Исаија 6,9.10). Касније, у Исаији 29 Бог ставља до знања да је, када повуче своје пророке, своје видиоце, час Израелове пропасти близу. Када повуче своје пророке, Бог ће уклонити очи свом народу и оставити их у стању духовног слепила. Њихова пропаст је била запечаћена. Док у књигама Јездре и Немије читамо о пророцима у Израелу, у књизи о Јестири се пророци не спомињу. Ако човек не говори Богу (у молитви), ни Бог не говори човеку (у Персији).

Јестирин први контакт са Мардохејм у жалости (4,4)

„Тада су Јестири дошле њене слушкиње и евнуси и то су јој јавили. Царица се силно потресла. Послала је одећу да обуку Мардохеја, да скине кострет, али он није хтео да је узме.“

Чувши да је Мардохеј у жалости, Јестира се веома потресла. Ипак, њена прва реакција није била да дозна шта је узроковало Мардохејеву жалост, већ да заустави његово туговање. Да ли би разлог могао да буде узнемиравање становника града и потенцијална опасност (Мардохеј је дошао најближе што је могао цару – до самих врата двора)? Да ли се, можда, Јестира постидела Мардохеја и настојала да га што пре утиша? Послала му је одећу надајући се да ће то зауставити његову јадиковку. Али Мардохеј се није дао омести.

Атах послан Мардохеју (4,5-8)

„Јестира је послала Атаха, једног од царевих евнуха кога је он послао да јој служи, па му је наредила за Мардохеја да сазна о чему се ради и шта се дешава. Атах је отишао код Мардохеја на градски трг испред царевих врата. И Мардохеј му је пренео све што га је задесило и колико ће сребра укупно Аман да одмери у цареву ризницу да истребе Јевреје. Дао му је препис записаног закона о њиховом истребљењу, данас у Сусану, да покаже Јестири; да је обавести и наложи јој да иде код цара и моли га за милост, да пред њим заступа свој народ.“

Јестира је требало да сазна шта се догађа па је слугу у кога је имала поверење послала директно Мардохеју да се распита зашто тугује и зашто неће да престане са туговањем. Комуникација између Мардохеја и Јестире (а како се чини можда и неких других – види „тако су“ у стиху 12), несумњиво је одузимала Јестири могућност да и даље крије своје порекло и родбински однос са Мардохејем. Атах је нашао Мардохеја на градском тргу пред царевим вратима. Тешко је замислити неки састанак који би био више изложен погледима јавности, али како изгледа Мардохеј је желео да његова жалост буде свима видљива. Мардохеј је рекао Атаху све што га је задесило.^[20] Обавестио је Атаха о тачној суми сребра коју је Аман обећао да ће ставити у цареву ризницу и послао је по њему препис Амановог неопозивог закона. Те информације је Атах требало да пренесе Јестири, као и Мардохејеву заповест да оде цару и заступа Јевреје.

Јестирина невољност да послуша (4,9-12)

„Атах се вратио и пренео Јестири све Мардохејеве речи. А Јестира је наредила Атаху да пренесе Мардохеју: 'Све цареве слуге и народ из свих царевих области знају да би било који мушкарац и жена, који би дошао у унутрашњост двора, а није позван, био убијен према једном његовом закону. Осим ако би му цар пружио златно жезло и оставио га да живи. А ја, ево, нисам позвана да идем код цара тридесет дана. Тако су пренели Мардохеју Јестирине речи.“

Из свега што је раније речено, Јестира је по навици следила упутства Мардохеја. Слободно можемо да претпоставимо да је и Мардохеј по навици очекивао да ће Јестира послушати, иако је била царица (види 2,20). Због тога нас не мало изненађује Јестирина реакција која, ако се сведе на једну реч гласи: „Не!“ Овога пута Јестира је оклевала. Као прво, она преко Атаха обавештава Мардохеја да је противно закону ићи цару без позива. Казна за такву дрскост је смрт, са веома мало шансе да се преживи (једино ако би сам цар исказао милост таквом посетиоцу пруживши према њему своје златно жезло). Дакле, није могла да иде цару осим ако би је он сам позвао. Управо ту и јесте био проблем; прошло је већ тридесет дана од када је последњи пут била са царем. Који би одговор осим „не“ уопште и могла дати Мардохеју?

Они који се журе да Јестиру прогласе херојем треба добро да размотре стихове 9-12, јер она очигледно уопште не жури да се заузме за свој народ. Размишљајући о сопственој безбедности, она логично резонује. Ево шта желим да кажем: Ја у Јестири не видим дух какав су имала три Данилова пријатеља:

„Седрах. Мисах и Авденаго одговорише цару Навуходоносору: 'Није потребно да ти одговарамо на то. Ако већ тако мора да буде, наш Бог коме служимо, који може да нас избави из ужарене пећи, избавиће нас из твоје туке. Али ако то и не учини, знај, царе, да нећемо служити твојим боговима, нити ћемо се поклонити кипу који си подигао“ (Данило 3,16-18).

Мардохеј преокреће ситуацију (4,13.14)

А Мардохеј је овако одговорио Јестири: 'И не помишљај у својој души да ћеш на царевом двору бити сигурна више од свих Јевреја. Јер ако заћутиш у овом часу, Јеврејима ће са другог места доћи помоћ и избављење, а ти и дом твога оца ћете да настрадате. А ко зна, можда си баш за време попут овога доспела на место царице.“

Не знам ко је све био укључен у комуникацију између Мардохеја и Јестире, али према стиху дванаест, изгледа да је било више посредника. Мардохеј је сматрао неопходним да мало „притисне“ Јестиру како би је убедио да код цара заступа Јевреје. Речи које јој је упутио казују да се уопште не шали са својом пасторком.

(1) Немој мислити да ћеш као Јеврејка бити безбедна зато што си у царевој палати. Мардохеј упозорава Јестиру да Аманов закон обухвата све Јевреје независно од тога где се налазе. Чини се да је Јестира помислила да је сигурна тамо где је, односно да су само други у опасности. Није била вољна да се изложи ризику и непозвана оде цару како би се заузела за своје сународнике – Јевреје, будући да је веровала у своју безбедност. Мардохеј јој упућује речи које отворено поручују да је у заблуди. Уколико већ не жели да се изложи ризику спасавања других, нека бар покуша да спасе себе. Мардохеј жели да она закључи како се највећа опасност крије у томе да не учини ништа, надајући се да ће ипак све добро да се заврши.

(2) Ти си једина нада за ослобођење. Уколико Јестира не буде деловала у своју корист и у корист својих сународника, Јевреји немају другу наду. Како сам дошао до таквог закључка? Зар текст не говори супротно? Зар Мардохеј није Јестиру упозорио да ће, ако она не буде радила у корист спасења свог народа, Бог да обезбеди ослобођење на неки други начин? Допустите ми да објасним како сам дошао до тог закључка.

Текст треба да буде преведен онако како га налазимо у већини верзија. Један католички теолог пред нас ставља изазов да стих преведемо и разумемо на потпуно другачији начин; начин за који верује не само да је једнако легитиман, него и да се боље уклапа у контекст. Становиште тог католичког теолога је цитирано у фусноти Мервин Бренемановог коментара Јездре, Немије и Јестире: „Види Џ. Вајб, Јестира 4,14: 'Хоће ли помоћ и ослобођење доћи Јеврејима са неког другог места?' Вајб уверава да израз треба превести у форми реторичког питања, на које природан одговор гласи „не“; помоћ неће доћи ни са које друге стране, што Јестиру чини једином надом за спас. Вајб, указује да се такав превод у контекст књиге о Јестири уклапа много боље од традиционалних начина тумачења. Ипак, такво схватање би у великој мери ограничило могућности Бога и нагласак са Божјиег дела, пребацило на Јестирино дело. Бог је способан да за остварење својих циљева користи све и свакога. Он није ограничен само на Јестиру, али је изабрао њу зато што је позитивно одговорила на створену потребу.^[21]

Верујем да је Вајб у праву. Мардохеј је на Јестиру могао да изврши знатно већи притисак уверавајући је како је она једина нада за Јевреје него да јој каже да ако она затаји помоћ ће доћи са неке друге стране. Поврх свега, Бог се у тексту уопште не спомиње (као што се не спомиње ни било где другде у овој књизи). Мардохеј није побожан Јеврејин, онај који верује да ће Бог сачувати свој народ. Он је непослушан, неверни Јеврејин који, како се чини, тешко да уопште мисли на Бога. Ухватила га је паника баш због тога што спасење Јевреја види само као резултат иницијативе човека. Пошто у тексту који проучавамо Мардохеј ни не спомиње Бога, усуђујем се да претпоставим да он не верује Богу. Јестира је Мардохејев „кец из рукава“, његова задња нада, задња карта, Израелова последња шанса за преживљавање. Ако она не успе, све је изгубљено. То објашњава зашто је претио Јестири да ће њена породица да буде једноставно збрисана са лице Земље. Али, ако би помоћ дошла са неке друге стране, зашто би Јестира умрла? Зато што царица Јестира сасвим сигурно не би умрла прва. Мардохејево упозорење поручује да би она умрла на крају. Иако је то заиста значило да би сви Јевреји већ били мртви, а помоћи не би било ниоткуда. Мардохејево размишљање иде у овом смеру: „Јестира је последња нада за спас Јевреја. Ако не успе у својој мисији, то ће довести до њене смрти и смрт целокупног јеврејског народа.“ Није ни чудо што ју је тако снажно опомињао.

(2) Спас твоје породице је у твојим рукама. Сећате ли се да је Јестира сироче? Оба њена родитеља су мртва. Мардохеј је усвојио – она је његова пасторка. Ако одбије да нешто учини, упозорава Мардохеј, и она и он ће погинути, чиме ће њена породица бити просто „избрисана“ с лица земље, а за то „брисање“ ће сама бити крива. Био је то прави притисак. Млада Јеврејка се никада пре није суочила са таквим притиском.

Јестирин пристанак и заповест (4,15.17)

„Јестира је одговорила Мардохеју: 'Иди и окупи све Јевреје које нађеш у Сусану па постите за мене. Не једите и не пијте три дана, ни дању ни ноћу. А и ја и моје слушкиње ћемо да постимо и таква ћу да идем цару, макар и не било по закону. Па ако погинем – погинем.' Тако је Мардохеј отишао и урадио све како му је Јестира наложила.“

Притисак је превелик. Јестира одговара Мардохеју да ће интервенисати код цара и заступати свој народ. И сада, пошто је примила наредбу од Мардохеја, и сама издаје наредбу. Каже му да окупи све Јевреје из Сусана и да сви заједно посте за њу. Нико да не једе и не пије ни дању ни ноћу у наредна три дана. Исто ће чинити она и њене слушкиње, а потом ће отићи цару. Прекршиће закон земље и ставити своју главу у торбу. Њене завршне речи су заиста упечатљиве: „Па ако погинем – погинем.“

Постоје они који Јестиру сматрају јунакињом. Они су у стању да довољно „растегну“ чињенице како би то учинили. Тврдње као ове коју ћу цитирати нису изузетак, већ више нешто као правило:

„'Ако погинем – погинем.' И Астина и Мардохеј су показали храброст у ситуацији опасној по живот, а сада то чини и Јестира. Астина је показала храброст одбивши понижавајући, каприциозни захтев свог мужа, а Мардохеј када је одбио да се поклони пред Аманом. Јестера се показала као још храбрија. Одлучила је да прекрши закон свог мужа и да ризикује сопствени живот због јеврејског народа. Божије вођство и старање је довело до те тачке, и она је прихватила изазов који је могао да је кошта живота.“^[22]

„Без тога да је експлицитно и детаљно наведено како је дошао до својих уверења, Мардохеј открива да верује у Бога, у Божије вођство у животима појединаца, и Божије управљање светским политичким догађањима, не обазирући се да ли они који се налазе на позицији власти то признају или не признају. То су, наравно, израелски пророци непрекидно објављивали, па не треба да се изненадимо, посебно у светлу повратка Израелаца из изгнанства (538. год. пне) и онога што је потом следило (види Јездра 1-2 и 5-6). Сваки Јеверејин је током историје тог народа запажао присуство Божије руке која води и спасава.“^[23]

„Јестирин одговор је такође и јасно признање вере, мада није уоквирен у очигледан религиозни језик. Наговештава да Мардохејеву сугестију прихвата као своју дужност, али и да страхује од помисли да је испуни. Тражећи да јој се сви Јевреји из Сусана придруже у посту, Јестира признаје: (1) да јој је потребно заједништво и подршка, и (2) да се не ослања само на људску храброст. Иако се молитва не спомиње, у Старом завету она је увек у спрези са постом, и заправо цела сврха поста је да молитву учини ефикаснијом и да припреми човека за заједништво са Богом (види Изл. 34,28; ПонЗ. 9,9; Јез. 8,21-23).^[24]

Не супротстављам се мишљењу да Јевреји Јестиру сматрају јунакињом, чак да то чини и аутор књиге. Очигледно да и већина данашњих хришћана Јестиру види управо у том светлу. И ја сам вољан да Јестиру и Мардохеја сматрам херојима, мада налазим сасвим другачије доказе. Међутим, уопште нисам вољан да их сматрам побожним људима. Човек (жена) може да буде херој, прави патриота, а да не буде побожан. Мислим да су Јестира и Мардохеј безбожни хероји. До таквог закључка сам дошао на основу следећег:

(1) Јестира је била вољна да ризикује свој живот тек под Мардохејевим притиском; тек када ју је обавестио да је и њен живот у опасности. Другим речима, Јестира је то учинила невољно и у великој мери због сопствених интереса.

(2) Јестирине речи: „Ако погинем – погинем“, далеко су од потврде вере. Пре су декларација фатализма. Много година пре Јестириног времена, Јаков није био вољан да пусти Венијамина да са својом браћом оде у Египат. Имао је добрих разлога да страхује за његову безбедност. Али када је коначно био присиљен да га пусти, рекао је: „Нека Бог свемогући учини да вам се онај човек смилује, те вам пусти и другог брата и Венијамина. А ако треба да останем без деце, нека останем“ (Пост. 43,14). Јаков се, коначно, ипак позвао на Бога, али ни Јестира ни Мардохеј нису. Ипак треба признати да се ни Јаков није баш исказао као човек вере.

Јаковљеве речи из Постанка 43 или Јестирине из 4,16 нису прокламација вере. Онај који тако верује можда је, такође, склон да песму „Que Sera, Sera“ (Шта ће бити биће) прогласи химном вере и стави је у исти ред са нашом песмом „How Great Thou Art” (О Боже мој). Све што је Јестира рекла било је: „Шта ће бити биће.“ Сваки неверник када се суочи са сличним околностима, исто то може да каже. Као супротност овоме погледајте веру побожног човека у Дан. 3,16-18; Рим. 9,1-3; Фили. 1,21.

(3) Човек просто мора да запази следеће: име Божје, објава личне вере, било какво јасно позивање на молитву или покајање, ни у једном једином тренутку не прелази преко усана ни Јестире ни Мардохеја. За мене је тишина у вези са тиме заиста заглушујућа.

(4) Александријски Јевреји из првог века мора да су били свесни ових проблема па су „залечили“ текст додацима који су учинили да се и Јестира и Мардохеј пред нама појаве као духовне особе, док примарни аутор књиге то не чини. Размислите о овој Јестириној молитви која се не налази у оригиналном Јеврејском тексту већ је додата у каснијим грчким рукописима:

„И краљица се Јестира, обузета смртном тескобом, утече Господу. Пошто свуче са себе сјајне хаљине, навуче одећу тескобе и жалости, те уместо скупоценим мирисима посу главу пепелом и прахом. И понизи веома тело своје постом, а свако место на којем се у знак весеља знала украшавати посу увојцима своје косе, помоли се Богу Израелову и каза: „Господе мој, краљу наш, ти си једини! Дођи у помоћ мени која сам сама, којој нема друге помоћи до тебе, јер опасност је моја у руци мојој. Ја сам од свога детињства слушала у породичном роду да си ти, Господе, изабрао Израела међу свим другим народима: наше очеве међу свим њиховим прецима у своју трајну баштину и да си за њих учинио све што си им обећао. Али смо сад сагрешили пред тобом и ти си нас предао у руке непријатеља наших јер смо исказивали почаст боговима њиховим. Праведан си, Господе! И сад они, незадовољни већ горчином сужањства нашега, ставише руке своје у руке идола својих да ће поништити одредбу уста твојих, уништити баштину твоју, затворити уста онима који те хвале и утрнути славу дома твога и жртвеника твога, а отворити уста народâ да хвале њихове испразне идоле и диве се једном краљу од меса. Немој предати, Господе, жезло своје онима који не постоје. Нека се не смеју пропасти нашој, него окрени наум њихов на њихове главе и примерно казни онога који је почео беснити против нас. Сети се, Господе! Објави се у време наших јадâ и охрабри ме, о краљу богова и владару свакога господства!

Метни у моја уста примерену реч пред лавом, а његово срце надахни мржњом на непријатеља нашега; да затре њега и његове истомишљенике. А нас ослободи руком својом и дођи у помоћ мени која сам сама и немам него тебе, о Господе! Све ти је познато па знаш да мрзим славу бездушних и да ми је одвратна постеља необрезаних и свакога туђинца. Знаш тескобу моју, јер ја се гнушам над знамењем мога височанства које се налази на глави мојој. У дане кад се с њиме појавим, гнушам се над њим као над дроњком месечног прања и не носим га оних дана који припадају само мени. Слушкиња твоја није никада јела са стола Хаманова, нисам никада почастила краљевску гозбу, нити сам пила вино леваница. И од дана уздигнућа свога до данас слушкиња твоја није се повеселила осим у теби, Господе, Боже Абрахамов. Боже, надасве моћни, услишај глас безнадних и избави нас из руку злих, а ослободи и мене од мога страха!“^[25]

Један популаран слоган каже: „Што није поломљено не покушавај да залепиш.“ Александријски Јевреји из првог века наше ере су веровали да су Јестира и Мардохеј „поломљени“, па су покушали да их „залепе“. Али управо је та њихова „сломљеност“ оно што аутор књиге жели да нагласи, и управо оно што ми треба да научимо од Јевреја који се нису вратили у Обећану земљу него су остали да уживају у комфору који им је омогућавао живот у Персији; нису желели да плате цену повратка у Јерусалим, место у коме пребива живи Бог. Али, Јерусалим јесте место у коме су верни Јевреји желели да буду (види Пс. 137).

ЗАКЉУЧАК

Ако Јестира и Мардохеј нису примери побожности и вере које треба да опонашамо, шта можемо да научимо из ове књиге, специфично из данашње лекције? Можемо да научимо како не треба. Можемо да будемо упозорени.

Због чега су хришћани толико склони да Јестиру и Мардохеја прихвате као моделе светости, примера вере и побожности? Прво, зато што живе у заблуди да су сви људи који су записани у Библији били побожни. И тако, ћудљиви пророци какав је био и Јона, бивају проглашени светима због погрешног читања и погрешног приступа тексту. Рутина свекрва, Нојемина, се сматра љубазном женом, а не мрзовољном и горком старицом. На Јакова се гледа као на побожног човека, на човека вере, а не на преваранта и себичног љигавца. Јестира и Мардохеј су само још два примера када се библијски текст чита кроз „ружичаста“ стакла наочара, тако да их читалац види на начин који чини да се осећа пријатно.

Друго, пропуштамо да књиге као што су Јестира и Јона читамо у светлу целокупног Старог завета, посебно у односу на Закон и друге књиге које третирају приближно исти историјски период. У случају књиге о Јестири, оно што у њој пише треба читати у светлу књига Јездре и Немије, али и пророка Јеремије и Данила.

Треће, предузимамо потпуно непотребну акцију зато што смо научени да текстове разумемо на одређени начин не постављајући питање да ли је тај начин исправан.

Како се налазимо већ у закључку, желим да се усредсредим на још један разлог због кога не успевамо ваљано да разумемо ову књигу и њену поруку. Разлог је једноставан: увучени смо у лицемерје Јестире и Мардохеја, јер претпостављамо да, ако су нам представљени исправни облици (форма), представљено нам је и исправно функционисање (садржај).

Ми претпостављамо да се догодило покајање, зато што су Јевреји у Сусану и читавој персијској империји били у великој жалости. Будући да су постили, ми претпостављамо да су упућивали и молитве. Зато што је Мардохеј говорио да би Јестирина позиције царице могла да буде од значаја за спас Јевреја, ми аутоматски претпостављамо да је Мардохеј имао веру у Бога и његово старање за његове људе.

Начин на који ја разумем наш текст је другачији. Верујем да нас аутор ове књиге поучава баш супротно. Верујем да нас аутор упозорава на чињеницу да можемо да вучемо исправне потезе, а да ипак никада стварно не упознамо Бога. Старозаветни пророци укоравају Јевреје управо због таквог стања. Јевреји у Сусану јесу постили, али то је углавном био празан ритуал: Исаија 58,1-12

Исто се може рећи и за жртве које су Јевреји рутински приносили:

„Ја мрзим, ја презирем ваше светковине! Светим саборима вашим ни да примиришем! И ако ми приносите свеспалнице и ваше житне жртве, нећу да их прихватим. Не обазирем се на жртве мира ваших утовљених јунаца. Склоните од мене буку својих песама и мелодију харфи својих. Не желим да их чујем“ (Амос 5,21-24).

„Како ћу Господу да приступим, савијен ничице пред узвишеним Богом? Да му приступим са свеспалницама и теладима од годину дана? Хоће ли Господ бити задовољан са хиљадама овнова, са десетинама хиљада потока уља? Да ли да првенца дам за своје преступе, плод утробе своје за грех душе моје? Објавио ти је о човече шта је добро и шта тражи од тебе: само да чиниш правду, волиш милосрђе и покорно ходаш са својим Богом“ (Михеј 6,6-8).

Предузимајући исправне акције, а ипак Бога не упознати истински, није био проблем само Јевреја из времена Старог завета. Исти проблем је у јудаизму владао и у данима када је Исус ходао земљом, али и касније у време новозаветне цркве, као што то јасно видимо из посланица и књиге Дела апостолска. Књижевници и фарисеји су дубоко загазили у формализам, у обреде који су могли да се виде, док је Бог увек био заинтересован за оно што се не види (види Лк. 16,15). У Беседи на гори је Исус спољашње, видљиво деловање, стављао у супротност са много дубљим захтевима Закона, храбро изјавивши да, уколико човек жели у Небо, његова праведност мора да буде већа од праведности фарисеја и књижевника (види Мт. 5,20). Јевреји су држали да ће човек да буде ваган и просуђиван на темељу својих предака (види Мт. 3,9), или на основу тога да ли јесте или није обрезан (види Дела 15,1). Други су били уверени да ће силна дела, као што је истеривање демона, пророковање и чињење чудеса бити доказ њихове побожности. Ипак, Исус је говорио о људима који су чинили такве ствари као о онима којима ће рећи да их Бог никада није познавао (види Мт. 7,13-23).

У Коринтској цркви је било таквих који су били уверени да су најдуховнији (исправно деловање) они који говоре у језицима (исправан облик). Али духовност се не мери по даровима Духа, већ по плоду Духа (види Галатима 5,22.23). Павле упозорава да ће у последњим данима бити оних који ће имати облик побожности али не и силу праве вере.

Оно што желим да кажем је следеће: Веру не треба просуђивати на основу облика, већ на основу њеног деловања. Јевреји су били верни у очувању традиције и ритуалном старању за исправан „облик“ своје религије, али у томе није било суштине вере и њеног практиковања. Без исправног деловања, форма (облик) вере је тек беживотна празна шкољка. Али када је прати исправно деловање, облик (форма) вере је прави благослов. Ипак, предалеко идемо када почнемо да верујемо да исправан облик аутоматски значи и исправно деловање; тада постајемо као Јевреји у Персији, као Јестира и Мардохеј.

Такво стање није била „куга“ само Јевреја из Старог завета или Цркве у првим деценијама њеног постојања. Исти проблем је присутан и у данашњем хришћанству. Није мали број људи који духовност повезују са специфичним искуствима. Ја се од других хришћана можда разликујем у вези са питањима да ли таква искуства имају своју вредност и данас, али то није оно о чему овде говорим. Оно што наглашавам, а са чиме се веома не слажем, јесте мишљење да су таква и слична „духовна“ искуства оно што човека чини духовним. Морам рећи да то није само погрешно, већ представља настављање грешке које као права куга вековима трује праву веру. Никако не смемо изједначавати форму са суштином. Не смемо изједначавати, на пример, говор у језицима са духовношћу или са испуњеношћу Духом.

Ова грешка је видљива у подручју хришћанског обожавања. Неки људи у знак слављења Бога подижу своје руке (мада баш и не знају зашто то чине). Други славе Бога не подижући своје руке. Немам никакву примедбу ни на једно ни на друго, али ако се неко усуди да каже како се Бог не може истински славити без подизања руку, или да се не може истински славити са подигнутим рукама, тада је између форме и садржаја ставио знак једнакости, а то јесте погрешно – независно да ли се инсистира на подигнутим, или спуштеним рукама.

Неки људи нас уверавају да наше слављење није довољно емоционално. Можда изгледамо сувише „уштогљено“, али испољавање емоција при слављењу, или недостатак њиховог испољавања, много је више ствар културе него библијских стандарда и одредница. Оно што треба да чинимо је да славимо Бога „у Духу и истини“ (види Јн. 4,23) што нам оставља много простора за разноврсност, зар не? Уколико Бога славимо „у Духу и истини“ уздигнутих руку, нека нам буде, али немојмо са висине гледати на оне који славе „у Духу и истини“ без подизања руку, или чак без подизања гласа. Другим речима, немојмо поредити начин на који други славе Бога са начином на који то ми чинимо.

Многи указују на Давидово слављење испред Ковчега завета када је играо пред Господом, претпостављајући да је то образац којег се треба држати. Мислим да јасно можемо да запазимо како такво понашање није било уобичајено чак ни за Давида, а да друге Израелце ни не спомињемо. Проблем који је имала Саулова ћерка Микала се није састојао у томе што је Бога славила на другачији начин од Давида, већ што се Давид удаљио од уобичајног начина слављења; што се није понашао достојанствено. Она је била исувише поносна да би се, попут Давида, понизила у слављењу Бога (види 1. Днев. 15,29).

Указујући на Давида, неки мисле да је његов поступак врста потпуне разузданости. Обожавање је, кажу они, када се „откачите“. Е, па није. У 1.Коринћанима Павле је веома јасан у вези са тиме. Коринћани су се „откачили“ и он их због тога укорава. Просто, не може се све подвести под обожавање. Само због тога што је некоме пријатно да нешто чини, не значи да то нешто и треба чинити. Само двоје или троје треба да пророкују, или да говоре у језицима. Такође, говор у језицима је дозвољен једино ако постоји тумачење реченог. Павле је мислио да им је потребна та поука као принцип којег треба да се придржавају да не би упали у оно што се у народу назива „правити се важан“. Павле је поучавао да све треба да буде „пристојно и уредно“ (1. Кор. 14,49). Уколико нам Давидов пример оставља простор за креативност и спонтаност, Павлово поучавање каже да се захтевају ред и дисциплина. Хајде да се не залетимо ни у један екстрем одбацујућу остале принципе по којима треба водити богослужења. Такође, допустите ми да кажем и следеће: на сваку особу која одбацује хладно, стерилно и безосећајно слављење, мењајући га за нешто узбудљивије и спонтаније, постоји бар једна особа која се уморила од фанатичног, необузданог и недисциплинованог слављења, напушта га и мења за смиреније, трезвеније и дисциплинованије слављење.

Свака црква има нека врло одређена уверења у вези са тиме какву структуру треба да има и како треба да изгледа њено богослужење. Другим речима, има нека чврста уверења у вези са „формом“, за коју верује да је библијска. Рекавши то морам вас подсетити да је могуће имати прави облик, а ипак не деловати на прави начин (имати облик побожности али не и њену праву силу). Исправан облик не гарантује праву духовност, истинску побожност и Богу прихватљиво обожавање. Такође, постоје цркве које из овог или оног разлога немају иста начела (форме) као ми, али ипак имају виталност у деловању, виталност у складу са Светим писмом. Идеално би било да имамо и библијске форме и библијско деловање. Практично, јесте тешко имати оба. Веома често се држимо „старог“, ни не примећујући да пропуштамо „ново“. Хајде да, управо из тог разлога, текст из књиге о Јестири узмемо као упозорење да између форме и суштине не стављамо знак једнакости; да не помислимо како пријатне емоције које нас обузимају значе да живимо у исправном односу са Богом.

Заиста је тужно када хришћани постану опседнути формом, заборавивши на суштину. Али чак је и тужније када особа живи свој живот мислећи да је хришћанин или хришћанка, само зато што се држи одређених правила (форме). Има таквих који мисле да су спасени зато што долазе у цркву, или зато што подижу своје руке, или моле на глас, или зато што су крштени, или су чланови цркве, или дају своје добровољне прилоге. Да ли неко јесте или није хришћанин има много више веза са суштином него са формом. Хришћанин је неко ко је из таме ушао у светлост, неко ко је из смрти прешао у живот, неко ко је пред Богом био крив, а сада га је Бог оправдао. Бити хришћанин не тиче се толико тога шта ми чинимо, већ прихватање онога што је Христос учинио. Он је на крсту Голготе умро због наших греха. Он је уместо нас претрпео Божију казну и сада нам нуди своју праведност како бисмо ми могли да проводемо вечност са Богом. Да ли имате такав живот? Немојте се уздати у форме. Обреди нас никада неће одвести на Небо. Само Христос то може. Верујте у Христа. Још данас се поуздајте у њега; једино у њега.

4. Несаница У Сусану (Јестира 5,1-7,10)

Представљање

Царева бесана ноћ је променила ток историје и довела до победе Јевреја у целој персијској империји. Заправо, био је то само још један од бројних елемента у Божијој слагалици. Тај елемент је обеснажио закон који је, преваривши цара, донео зли Аман, и спасао животе Јевреја широм царства.

Прича о Јестириној молби цару и ономе што се потом догодило, једна је од значајних прича литературе. Прича је испричана тако да неочекиваним заплетом у потпуности заокупља пажњу читаоца. Изненада цар окреће цео ток догађаја. Не само да је на вешала које је подигао за Мардохеја обешен сам зли Аман, него је и Мардохеј – кога је тај зли човек намеравао да убије – био узвишен и постављен на његово место. Није то само једна величанствено испричана велика прича. Она садржи бројне важне лекције које треба да научимо.

Преглед догађаја

Астина је склоњена са места царице. На њено место, а по избору цара, дошла је Јестира. По Мардохејевој заповести Јестира још увек није открила да је Јеврејка и да је у сродству са Мардохејем. Друга група младих девица је доведена цару на пробу, тако да Јестира већ тридесет дана није добила позив од цара. Док је „седео“ на царевим вратима Мардохеј је сазнао за заверу против цара, о чему је обавестио Јестиру. Она је о томе, а у његово име, известила цара који је спровео истрагу, па како се дојава показала истинитом, обесио заверенике. Мардохејева оданост је забележена у дневницима, али из неког разлога он није био награђен.

Аман, до тада потпуно непознат лик, изненада и неочекивано се уздиже до позиције другог човека у персијском царству – одмах после цара. Некако је цар дошао до тога да је у њега имао потпуно поверење и дао му „бланко одобрење“ да делује по сопственој вољи. Мардохеј је одбио да Аману искаже поштовање којe су му, по царевој наредби, сви морали да искажу. Када су цареве слуге укориле Мардохеја за такво понашање, он се оправдавао тиме што је Јеврејин. Те слуге су обавестиле Амана о Мардохејевој непослушности. Аман није замрзео само тог непокорног човека, већ и цео јеврејски народ коме је он припадао. Сачекавши праву прилику спровео је у дело намеру о уништењу свих Јевреја. То је учинио тако што је преварио цара и добио допуштење да изради и учини правоснажним закон који непријатељима Јевреја даје право да их поубијају и конфискују њихова имања.

Када је Мардохеј сазнао за то, он и други Јевреји почињу јадиковање. Јестира покушава да га заустави у томе. Послала је свог поверљивог слугу да разговара са Мардохејем и тако је сазнала шта се догодило и шта њен очух тражи од ње – да код цара преговара за свој народ. Јестира се опирала захтеву говорећи да је то практично немогуће и да је смртно опасно. Тек пошто је Мардохеј на њу извршио одређени притисак, пристала је да моли цара. После три дана поста Јестира се појавила пред царем, учинила је корак који је лако могао да је кошта живота.

Немогућа мисија

Пре него што размотримо оно што се догађало на Јестирине две гозбе, скренућу вашу пажњу на то колико је њен задатак био тежак. Нема сумње да ћете се присетити серије филмова под називом „Немогућа мисија“. Свака „епизода“ те серије почиње једном немогућом ситуацијом коју посебан тим оперативаца треба да реши. Препреке су огромне, а време за решавање веома ограничено. Задатак који је Јестира добила, заиста је сличан немогућој мисији, када посматрате препреке које се налазе пред њом:

(1) Да би говорила са царем Јестира је морала да прекрши закон, а казна за то кршење је била смрт. Дакле, да би изнела молбу цару морала је да прекрши закон Персије, а за такав злочин је велика вероватноћа да је казна смрт.

(2) Да би изнела молбу цару морала би да му призна страшну истину – да га је држала у заблуди. Аман је преваривши га, цара већ упозорио на опасност од Јевреја, а сада је Јестира требало да га увери да поштеди њен живот и животе њених сународника – Јевреја. На место царице је дошла кријући чињеницу да је Јеврејка. Њено признање је лако могло да разљути цара зато што га је држала у заблуди.

(3) Јестира је требало да убеди цара да повуче закон који није могао да се повуче. Указ који је дозвољавао непријатељима Јевреја да их поубијају и конфискују њихову имовину, представљао је правоснажан и неопозив закон Персије и Мидије (види 1,19 и 3,10.11). Није изгледало да ће цар желети да га промени. Заправо и да је хтео, не би могао да промени закон који је проглашен у његово име.

(4) Јестира је требало да се супротстави једном од најмоћнијих људи тог времена. Цар је на Амана пренео велик део своје моћи, чак толико велик да је могао да прогласи закон који цар није ни прочитао. Требало је да моли цара да устане против Амана, богатог посредника његове власти, који је при томе био „цареве уши“, његов доушник, да и не спомињемо то да је код њега био царев печатни прстен.

(5) Јестира је требало да у дело спроведе план који ће нанети озбиљан ударац царевом поносу. Аман је преварио цара. Освојио је царево поверење. Манипулисао је царем како би спровео сопствени план. Да са Аманом поступи онако како је требало, цар би морао да призна да је учинио лудост тиме што је себе довео у позицију да зависи од њега. То засигурно не би пријало царевом поносу и имиџу који је желео да има у народу.

Јестирин долазак пред цара(5,1-4)

Колико само мора да је то био напет тренутак за Јестиру. Можете ли да замислите борбе и мучење кроз које је пролазила пред своје појављивање у дворани – шта да обуче, шта да обује, како да се намирише, како да се очешља? Нема сумње да се цар изненадио када ју је угледао, и сигурно је запазио колико је узбуђена. Цар се смиловао на њу и пружио ка њој златно жезло, што је значило да јој је поштеђен живот. Знајући да је дошла како би га нешто замолила, ставио јој је до знања да практично може да тражи све што би замислила, макар то било и пола његовог царства. Међутим, Јестира не излази са својом прошњом – не још. Уместо тога она позива цара и његову „десну руку“, премијера Амана, на гозбу коју је за њих припремила. То је значило још бирања: хране, вина, итд. Нема сумње да је одабрала све оно што је цар волео. Није се ту радило само о томе да је Јестира позвала њих двојицу на гозбу. Пуко позивање цара на гозбу тешко да би вредело ризиковања живота. Цару је било јасно да она има још нешто на уму, али и да још није била спремна да то изнесе. Ако је био имало радознао, одлагање коме је био изложен мора да је код њега знатно појачало жељу да сазна шта то Јестира жели.

Зашто одлагање и тајанственост? Па цар је већ обећао да ће испунити њену молбу. Зашто једноставно није рекла шта жели? Чему прављење драме. Можда је Јестира просто ставила у погон своје женске трикове? Можда се предомислила? Можда је чекала прикладан тренутак? Једно што, и то са приличном сигурношћу, можемо да кажемо јесте следеће: оно што ће тражити, цару неће бити ни мало лако да испуни. Имајући то на уму, уопште се не чудимо њеном устезању. Да би Јевреји били ослобођени опасности која им прети, било је потребно да се догоди нешто стварно велико и неуобичајено – било је потребно чудо. Бог ће и учинити чудо, али не због људске вере. Треба да уочимо Божју руку на делу упркос томе што Јестира и Мардохеј ту руку нити су очекивали нити препознали у догађајима који су довели до спасења и њих и свих других Јевреја.

Прва гозба (5,5-8)

Јестира је замолила да цар и Аман дођу на гозбу коју је припремила. Нема сумње да је за ту прилику одабрала цареву омиљену храну, као и време гозбе – онда када цар буде гладан. Чини се да је, такође, била свесна колико важну улогу има гозба. У прва два поглавља Књиге о Јестири читамо о четири гозбе. Ти свечани ручкови, или вечере, били су уједно и добре прилике да се пије. То јасно видимо овде у шестом стиху, али и на неколико других места у књизи.^[26]

Док су пили вино цар по други пут пита Јестиру која је њена молба, поново је уверавајући да ће јој дати све што буде затражила. Царица је, међутим, још једном одложила изношење своје молбе. Библијски текст нам не даје ни најмањи наговештај зашто Јестира тако поступа. Ипак, разлог због кога одлаже да изнесе своју молбу, није ни изблиза важан колико је важно то што је одлаже. Зашто? Зато што управо у том периоду, између прве и друге гозбе, Бог почиње да припрема цара да изврши његову вољу. Јестира је једноставно замолила цара да дође на још једну гозбу коју ће већ наредног дана да припреми за њега и Амана. Из њених речи цару, јасно је да ће управо тада да изнесе своју молбу. Дошавши на другу гозбу, цар поново уверава Јестиру да ће испунити њен захтев. Чини се да је Јестира желела царево уверавање да ће њена петиција наићи на одобравање. Одлагање коме је прибегла, као и царева поновљена обећања (укључујући и сам његов долазак на другу гозбу), изгледа да су је охрабрили за акцију.

Мардохејев „пљусак“ на Аманову параду (5,9-14)

Нису ми познате Јестирине намере због којих је и други пут позвала Амана да заједно са царем дође на гозбу коју је приредила. Оно што је јасно је утицај који је на њега имала прва гозба. Аман није пријатно друштво. Напротив, поносан је и арогантан, варљив и зао. Бити позван на Јестирину гозбу, за њега је био врхунац уздизања међу дворском елитом. Какву привилегију је добио! То је значило да, тако је он бар веровао, не само што је освојио поштовање и срце и цара, него је то успео и код царице. Био је уверен да се његов успон наставља.

Опијен вином и поносом, Аман креће својој кући. Међутим, чим је закорачио из палате, као и увек на самим вратима је седео Мардохеј. Царица и цар су му управо исказали огромну част позвавши га на још једну гозбу, а сада је пред њим човек који седи и не устаје, човек који ни прстом не мрда да покаже поштовање према њему који је на самом врху друштвене лествице.

Мардохеј не ради добро, а Аман је разјарен. Аман је на положају који му не допушта да због једног Јеврејина изгуби контролу над собом. Обуздао је свој гнев према Мардохеју и отишао кући. Оставио је Мардохеја на миру за неко време, али његов дан освете се ближио.

Стигавши кући није могао да не почне да се хвали чашћу која му је указана. Његов дом је његова палата, а у тој палати му супруга и пријатељи још додатно „потпирују“ его. Тај надувен безбожни „укус тренутка“ навео га је да седне са својом породицом и пријатељима хвалећи се својом славом. Причао им је о „слави свог богатства“ (5,11). Човек не може а да се не пита колико пута је то раније већ радио. Ипак узбуђење које га је захватило је превелико да у свом хвалисању не би ишао до многих детаља. Поново је наводио све случајеве у којима га је цар уздизао, али царичина гозба је ипак његов највећи тренутак славе. Хвалио се што га је цар уздигао више од свих других племића. На крају се хвалио и гозбом на којој је управо био, али и оном на коју је позван наредног дана. Какву част је доживео. Чинило се да ће пући од поноса.

Али, лице му се изненада смркло. Дан није био потпуно успешан. Дан се није завршио потпуно успешно. Једна мува је стала на мед Аманове среће – Мардохеј. Усред свог сјаја Аманове славе, једна велика сенка је пала преко ње. Мардохеј је одбио да призна његову моћ и достојанство. Сво задовољство због постигнутог успеха као да је било поништено бунтовношћу једног човека – Јеврејина Мардохеја.

Решење тог проблема је за Аманову породицу и пријатеље изгледало веома једноставно – одстранити Мардохеја. Зашто да чека неколико месеци на онај посебан дан када ће сви Јевреји бити поубијани. Нека убиство Мардохеја буде „први плод“ онога што долази. Аман треба само да каже цару за тог бунтовника и одмах да га погуби. Не треба допустити Мардохеју да му упропасти и сутрашњу гозбу. И тако, предложили су Аману да изгради импресивна, веома висока вешала, и одмах ујутро, још пре гозбе, тражи од цара да се Мардохеј обеси. На тај начин ће моћи заиста да ужива у својој слави због тога што је са царем и царицом.

Та се идеја Аману веома допала. Помислио је да је то сјајно решење. Прихватио је савет и наредио да се одмах почну подизати вешала, тако да ујутро буду спремна.

Несаница у Сусану (5,1-14)

Цара је те ноћи мучила несаница. Човек не може да се не запита зашто. Уколико бих допустио слободу својој машти, могао бих да претпоставим да су се целе ноћи чули звуци тестере и ударања чекића са неког градилишта. Било би интересантно (и забавно) ако би узрок цареве несанице била бука због изградња оних Аманових вешала. Свакако, то је тек једна претпоставка. Из библијског текста сазнајемо само то да цар није спавао, али свакако знамо, не шта је, већ КО је прави разлог цареве несанице.

Цар је био познат као човек који цени и награђује оданост свом трону, а ето Мардохеј је некако ипак пропао кроз пукотину у систему. Његова оданост је, и то у царевој присутности записана у књигу дневника (2,23), али осим тога ништа друго није учињено. Те ноћи цар никако није могао да заспи. Окретао се и превртао у кревету. На крају изнервиран том непријатношћу позива слугу да му чита из његове књиге дневника. То би требало да га успава.

Шта би слуга друго могао да прочита него догађај она два завереника која су намеравала да убију цара. Јеврејин Мардохеј је означен као јунак који је обавестио цара. Могло би се рећи да цар дугује свој живот Мардохеју, а ипак не пише ништа о томе да је он за своје дело био награђен. Како се тако нешто могло превидети? Када је цар директно упитао да ли је Мардохеј примио некакву награду, одговор је гласио да за своју оданост цару није добио баш ништа. То је било то; цар ће се постарати да се тај превид исправи. Мардохеј ће бити награђен.

Управо у том тренутку цар је чуо звуке који су указивали да је неко дошао. Послао је слуге да виде ко је то. Био је то Аман. Допуштено му је да приступи цару. Није могао да дочека да „изрецитује“ говор који је, вероватно, целе ноћи састављао и понављао у својој глави, говор који је требало да увери цара у то да је Мардохеј претња за друштво и опасност за царство. Ипак, није могао да почне свој говор пре него што га цар упита зашто је дошао. Али, питање које му је постављено је гласило: „Шта би требало да се уради са човеком кога цар хоће да почаствује?“

У заслепљености својим поносом Аман није ни помислио да би цар желео да почаствује било кога другог осим њега. Уосталом, он је управо дошао на гозбу, а касније у току дана ће отићи на другу гозбу којој ће поред њега присуствовати само цар и царица. Уверен да је он тај коме цар жели да укаже част, Аман предлаже кораке који би додатно хранили његов его. Без оклевања детаљно описује каква би то врста почасти била прикладна за једног оданог царевог слугу.

Изгледа да је Аман на царску част гледао као што је сотона гледао на Божју славу – желео је част самог цара. Волео би да носи цареву одећу и да јаше царевог коња. Желео је да на глави има цареву круну. Желео је да парадира на коњу док му се цео град клања као да је цар. Мада не видимо доказе да би Аман стварно желео да буде цар.

Био је то дан изненађења за Амана. Готово да можемо да видимо његово лице како сија док цар издаје заповест у складу са саветом који му је управо дао. Као да већ почиње да доживљава славу предстојећег догађаја. Колико само мора да се шокирао када је схватио да слуга који ће бити почаствован није он већ Мардохеј, његов најљући непријатељ. А што је најгоре од свега, управо он („царски главар, племић“, стих 9) мора народу да објављује част коју је цар указао Мардохеју. Морао је Мардохеја да обуче као цара и да га на коњу води кроз цео град и све време узвикује: „Овако бива човеку кога цар жели да почаствује.“ Све то треба да се учини још колико тог јутра.

Запазите да Мардохеј прима указивање части, исте оне части коју он сам није желео да искаже Аману. Догађај не треба да нас наведе да о Аману мислимо: „Добио је што је заслужио“, али ни о Мардохеју као достојном части. Мардохеј је лицемер. Вољан је да прими оно што није вољан да пружи – част особи коју цар одлучи да почаствује.

Када се после указивања части Мардохеју вратио кући, било је јасно да за Амана дан није добро почео. Претходног дана се вратио сав испуњен поносом и речима о својој величини и слави. Сада се вратио изненађујуће тих и покривене главе. Изгледао је као Мардохеј претходног дана. Можда се надао охрабрујућим речима од чланова своје породице и пријатеља, али то се није догодило. Они не само да за њега нису имали речи охрабрења, него су му још и догађај тог јутра протумачили у светлу онога што следи. Аман је већ почео да пада пред Јеврејином Мардохејем, а то је тек почетак. Не само да неће победити Мардохеја, већ ће Мардохеј победити њега.

На његовом месту брзо бих спаковао кофере и хитно побегао у неку далеку земљу. Али за Амана сада више није било времена. Изгледа да се на вратима зачуло куцање чим су оне речи о његовој пропасти изговорене. Цареве слуге су дошле да поведу Амана на гозбу. Био је у замци. Његова пропаст је неизбежна. То виде чак и његова породица и пријатељи. Човек би помислио да Аман неће преживети гозбу на коју иде.

Јестира излаже своју молбу, а Аману навлаче врећу на главу(7,1-10)

Цар и Аман су стигли на Јестирину гозбу и почели су да пију (стих 1). Док су пили (стих 2), цар је још једном питао Јестиру која је њена молба. По свему судећи био је нестрпљив да је чује – делом због сопствене радозналости, а делом зато што је свестан да је мучи нешто заиста озбиљно. Све што брине царицу требало би да брине и цара. Пре него што је изложила своју молбу, цар је још једном уверава да ће испунити све што буде затражила.^[27]

Понос је Амана заслепио на још један начин. На Јестиру је почео да гледа као на новог савезника. Веровао је да од раније у џепу већ има цара, а од недавно да је у тај џеп ставио и Јестиру. Уколико је то двоје имао у шаци, како је уопште могао да не успе у свему што је намислио? Није схватио да је Јестира његов лукави непријатељ. Није знао да је она Јеврејка и да је због тога, према закону који је он прогласио, осуђена на смрт. Уместо да од стране Јестире осећа претњу, у њеној близини се осећао сигурним, због чега је спустио свој „гард“. Због мало ликера и добре хране Аман је спустио руке. Нема сумње да се питао шта је то брине, али није схватао колика опасност му прети од њених речи. Није схватао о чему она то говори, све док није било касно. Царица Јестира (као што то аутор књиге јасно наглашава) није на Амана, као извора проблема, указала све до самог краја свог обраћања. На тај начин су сви Аманови напори да се некако извуче били исувише мали и долазили су прекасно.

Цар се силно расрдио и одлучио да реши проблем. Ко би учинио тако нешто царици? Са таквом особом се одмах треба разрачунати; све што је цару требало је име те зле особе и где се она може пронаћи. Последице онога што је Јестира рекла изгледа нису одмах у потпуности допрле до царевог ума, па је оставио своје вино и изашао у врт да се прошета. Морао је да разбистри главу како би размислио о ономе што је чуо и одлучио шта ће да предузме.

И да се више ништа није догодило Аман би био у озбиљном проблему. Али Бог се постарао да цела та ствар буде додатно употпуњена. Артаксеркс је љут и вероватно помало збуњен. Аман је ужаснут. У царевим очима види бес, Јестирине очи да ни не помињемо. Док је цар у врту, Аман чини последњи, безуспешан напор да би се спасао. Намерава да моли Јестиру за милост, будући да је она сада његова једина нада. У паници која га је захватила (а можда и због превише попијеног вина), Аман је пао. Наравно, није пао на под. Иако би и то било довољно лоше десило се најлошије – пао је на лежаљку на којој је Јестира лежала заваљена. Управо у тренутку у коме се Аман копрцао на Јестириној лежаљци, цар се враћа у просторију. Због призора који је угледао његова љутња постаје још већа – Покушава ли то Аман да силује царицу, његову жену?!

После тога нестаје и последња Аманова нада. Цареве слуге покривају Аманово лице и спремају се да га одведу. Аврона, један од царевих слугу зна за вешала која је Аман изградио у намери да обеси Мардохеја. Изгледа да је у правом тренутку обавестио цара да постоје вешала спремна за употребу – пред Амановом кућом – баш она која је тај исти Аман наменио Мардохеју. Како су се само та вешала и цару и Аврону учинила згодним да на њих обесе Амана. И тако су одвели Амана да га обесе на вешала која је сам подигао.

ЗАКЉУЧАК

Књига о Јестири је пуна теолошких истина и практичних примена тих истина. Будући да смо код закључка, хајде да погледамо принципе који су једнако применљиви данас, као што су били у оне дане.

(1) Божија сувереност.

„А знамо да Бог све помаже на добро онима који га љубе, који су по његовој одлуци позвани“ (Рим. 8,28).

Књига о Јестири је само још један од многих библијских примера ове истине. Бог има план који је осмислио још пре стварања Земље. Он стално и прогресивно ради на остварењу тог плана. Он употребљава многобошце као што су Аман и Артаксеркс, људе чији су мотиви далеко од тога да буду побожни и чији поступци нам никако не могу служити за пример. Бог у развијању и остваривању свог плана користи и грехе људи и њихову бунтовност против себе и свог народа. Ништа не може да смете и омете његов план. Бог је тај који све држи под контролом, па и онда када људи чине све што могу како би довели до тога да се Божја обећања не испуне, а циљеви не остваре.

„Ко потоци воде царево је срце у руци Господњој, он га води како њему годи“ (Приче 21,1).

„Прослављаш се и људским гневом, опасујеш се преживелима од гнева“ (Пс. 76,10).

„Славили су радосно празник Бесквасних хлебова седам дана јер их је Господ обрадовао. Променио је срце асирског цара према њима, јер им је ојачао руке у изградњи Дома Бога, Бога Израиљевог“ (Језд. 6,22).

Персијски цар Артаксеркс је тих дана био најмоћнији, „најсуверенији“ човек на свету. Био је суверен колико год то један човек може да буде, а књига о Јестири нам показује да је Божја сувереност изнад Артаксерксове, тако да он није могао да учини ништа што не би служило Божјим циљевима, а у те циљеве је укључено и спасење Божјег народа.

(2) Божје старање.

Божје старање и Божја сувереност су блиско повезани. Божја сувереност говори о Божјој независности од човека, о његовој снази и способностима да испуни своје планове кроз људе било да су они спасени или изгубљени, послушни или непослушни. Божје старање, како га ја разумем, указује на начин на који Бог ради. Божје старање је његова невидљива рука којом испуњава своја обећања и циљеве, а што људима некако остаје скривено.

Да ли сте икада посматрали веома вештог човека док ради? Рецимо, сликара чији сваки покрет четкицом доводи до тога да та четкица ради ЗА њега. Може то бити и столар који никада не чини ниједан погрешан покрет и не губи ниједно парче дрвета док ствара предивне производе. То може да буде и адвокат или учитељ. Посматрати неког ко је вешт у свом послу, право је задовољство.

Божја вештина је неупоредива. Чудесно је посматрати га на делу. Али његова дела се могу видети само очима вере. Хришћани, људи отворених духовних очију, гледају Божја дела са чуђењем и задивљеношћу. Неверни виде исте резултате, али пропуштају да то што гледају виде као Божја дела. Када се Бог налази на послу провиђања, Његова воља и сврха се у потпуности остварују, али они који немају вере то не виде као Божји „ручни рад“, већ само као резултат природних појава, или у најбољем случају као резултат људске умешности. Многи на ослобођење Јевреја из књиге о Јестири гледају као на њено паметно манипулисање царем.

Ни Јестира ни Мардохеј, нити било који други Јеврејин у Персијском царству, нису препознали Божју руку која је деловала међу њима. Све што је потребно јесте да размислимо о њиховом слављу у поглављима којима се завршава ова књига и видећемо колико је то велика истина. Како је тужно када хришћани, баш као и они који то нису, пропусте да примете Божју провидност и сувереност у делима која чини.

Да, то може да се догоди хришћанима. Аврам је напустио Ханаан и отишао у Египат. Он је лажно представио своју супругу Сару као своју сестру – заправо је изрекао полуистину. Господ је обећао да ће Месија доћи кроз потомство Аврама и Саре. А сада је изгледало да ће Сара постати жена фараона, па ако би добила дете то ће бити од неког многобожачког цара. Аврам је провео неколико бесаних ноћи у агонији размишљајући шта се догађа у фараоновој спаваћој соби. Али Бог се постарао да се очувају Сарина чистота и семе које ће она и Аврам „засејати“. У то време, ни Аврам ни Сара, а све због сопственог греха, то нису могли да виде. Божји план никада неће пропасти. Његова обећања ће увек бити испуњена. Међутим, када ми немамо поверења и нисмо послушни, изгледа као да нашим животима управљају околности, а не Створитељ. Када Бог делује као онај који се стара то није условљено човековом вером или послушношћу. Он делује али човек то не препознаје, па своју снагу троши на очајање, бригу и сплеткарење покушавајући да сам изнађе излаз, уместо да се у поверењу препусти свом Спаситељу.

Јаков је велики део свог живота провео бавећи се неважним, или мало важним стварима, уместо да се подредио Богу. За разлику од Аврама који је свог сина вољно предао Богу у руке, Јаков је покушао да заштити свог сина, Венијамина, задржавајући га уз себе уместо да га са браћом пусти да иде у Египат. Бог је морао много да поради на Јаковљевим синовима, али Јаков тада тога није био свестан. Бог је све унапред припремао. Када се Јаковљевих девет синова вратило из Египта без Симеуна, рекао је: „Све се уротило против мене“ (Пос. 42,36). Веома кратковидо! Али управо тако изгледа када Бог припрема будуће догађаје, а човек не живи по вери.

У другом поглављу Еванђеља по Јовану читамо о догађају када је на свадби у Кани Исус воду претворио у вино. Скоро сви су уживали у „бољем вину“ које је Исус створио, али једино што су запазили је да је најбоље дошло на крају. Само су Исусови ученици и оне слуге који су донели воду знали шта се заиста догодило. Колико је само боље бити слуга Господњи и посматрати његову руку на делу, него бити удаљен од њега и користити се предностима његове милости ни не знајући да нас то Он благосиља. Они који, зато што је не виде, захтевају да виде Божју руку на делу, погрешно претпостављају да Бог не делује. Уместо да било шта захтевају треба да признају: Толико смо слепи за духовне ствари да не видимо Божју руку на делу.

(3) Књига о Јестири нас подсећа да Бог чини оно што ми не можемо, користећи при томе наша дела како би остварио своје натприродне циљеве.

Читајући књигу о Јестири, мање сам импресиониран оним што Јестира и Мардохеј нису учинили, а више оним што Бог јесте учинио. Њих двоје нису имали никакву контролу над царевим „превидом“ Мардохејеве оданости, чињенице да за ту лојалност Мардохеј једно време није био награђен. Нису организовали ни цареву бесану ноћ. Нису они били ти који су одредили да се цару чита књига дневника и то баш онај део у коме је писало о Мардохеју и његовој верности цару. Нису они учинили да Аман падне баш на царичину лежаљку, и то у тренутку када је цар ушао у просторију. Нису они наговорили Аврона да за егзекуцију Амана предложи цару баш она вешала која је Аман подигао за Мардохеја.

Оно што човек није могао да учини јесте да одреди исход царичине молбе цару. Није се радило о томе што је она употребила праву технику, већ је Бог њено настојање искористио да оствари свој план. Из необјашњивог разлога Јестира је одлучила да не открије своју молбу цару све до друге гозбе која је следила сутрадан после прве гозбе. У времену између те две гозбе, Бог је цару приредио бесану ноћ и подсетио га на његов сопствени запис о Јеврејину Мардохеју, оданом поданику царства коме је дуговао сопствени живот. То се догодило управо онда када је Аман намеравао да оптужи Мардохеја за завереништво и затражи да га обесе.

Наш Господ нам је дао специфичан задатак који треба да извршимо. Дао нам је одређене заповести које треба да послушамо. Али Божји циљеви се не остварују захваљујући нашој беспрекорној мотивацији или послушности – наша дела никада нису потпуно слободна од запрљаности грехом. Бог надилази нашу недовољност и натприродно интервенише, због чега се и догађају натприродни резултати. Када неспашеним људима сведочимо о Христу и они доживе спасење, то није због наше разоружавајуће логике, страственог уверавања или технике убеђивања. Дух Божји је тај који их уверава у грех, у праведност и у суд. Другим речима, ради се о томе да ми урадимо оно што нам је заповеђено, али и да не мислимо како је то све што треба да буде урађено. Дакле, ми послушно извршавамо налог и у вери молимо да Он, Бог, учини што је намислио и обећао. Укратко, Бог користи наша дела да у њима и кроз њих учини оно што ми не можемо, а све са циљем да изврши што је наумио.

(4) Књига о Јестири нас поучава да Бог делује увек у право време.

У књизи о Јестири време је од суштинског значаја и све се догађа управо онда када треба. У природном току догађаја Јестира је могла да каже цару (а на тај начин и свим осталим људима) да је Јеврејка у било ком тренутку, још од конкурса за избор „Мис Персије“, али у нашој причи се то догодило непосредно пре него што је указала на Амана као ниткова. Мардохеј је требало да буде награђен још онда када је упозорио цара на заверу која је против њега скована. Из неког непознатог разлога то се није догодило. Случај је забележен у књизи дневника царева Персије, и то је било све. Међутим, цар је имао несаницу баш оне ноћи после које рано ујутро долази Аман са намером да му изложи оптужницу против Мадохеја, да му каже како је тај човек опасан и да од цара затражи допуштење да обеси тог опасног Јеврејина. Али баш пре него што се Аман појавио пред царем, он је из сопствених званичних записа читао о Мардохејевој оданости. Такође, догодило се и да се Аман бацио (или је можда случајно пао) на царичин лежај управо у тренутку када се цар вратио у просторију, тако да је оно што је видео личило на покушај Амана да је обешчасти.

Темпирање времена у коме се одвијају догађаји у књизи о Јестири, али и нашим животима, увек је савршено одређено. Тако често мислимо да Бог не чује наше молитве, и то само зато што не одговори на њих у временском оквиру који смо ми одредили. Једно од честих питања које налазимо у књизи Псалама је следеће: „Докле...“ или „Колико још...“.^[28] Каткада се питамо зашто се Господ већ не враћа, или зашто нас није наградио за наш труд. Одговор је следећи: То ће се свакако догодити, али у време које је Бог одредио, а ми знамо да Он увек делује у савршеном тренутку.

(5) Колику разлику само један дан чини.

Размислите само: Аман је једног дана био најбогатији и најмоћнији човек на свету. Био је на гозби са царицом и царем најмоћнијег царства тог времена, купао се у сопственом поносу у није затварао уста говорећи о својој величини. Следећег дана је био збачен са позиције богатства и моћи, глава му је била покривена и обешен је на вешалима која је сам подигао како би обесио свог непријатеља.

(6) Књигу о Јестири би требало посматрати из угла настојања да се реагује на библијски и побожан начин према злу и неуспеху.

Човек просто не може а да не запази паралелу између закона који је Аман израдио и којим је легализовао покољ Јевреја у Персији, и закона у нашој земљи (данас) којим је легализовано клање невиних малих живота у материцама жена. Иако Јестира и Мардохеј нису примери које треба да следимо, ипак од њих можемо нешто да научимо – можемо да научимо како не треба да радимо. Они су нам добар подсетник на то да се Бог на натприродан начин може умешати у „послове“ људи и спасити животе, користећи се при томе и злим људима, као и наводећи многобожачке владаре да промене своје мишљење. Такође, књига о Јестири нам јасно поручује да за спасавање невиних живота не морамо да посежемо за преваром. Текст који проучавамо не поучава да је обмањивање легитиман приступ у разрачунавању са злом, чак ни онда када би по нашем мишљењу то могло произвести нешто што бисмо назвали добрим.

(7) Књига о Јестири нас подсећа на стварност и извесност Божије заслужене казне.

Заслужена казна се дефинише речима: „Добио си што си заслужио“. Наша пословица гласи: „Што си посејао то ћеш и да пожњеш.“ Пре много векова, пошто је доживео пораз и понижење од Израелаца, о једном многобожачком цару читамо:

У Везеку су наишли на Адони-Везека, ступили у бој против њега и поразили Хананце и Фережане. Адони-Везек се дао у бег, али су га гонили и ухватили, па су му одсекли палце на рукама и на ногама. Тада рече Адини-Везак: „Седамдесет царева одсечених палчева на рукама и на ногама купило је мрвице под мојим столом. Како сам чинио, тако ми је Бог вратио.” Одвели су га у Јерусалим и тамо је умро (Судије 1,5-7).

Адони-Везек је подвргнут истом третману каквом је сам подвргавао оне које је победио. Због начина на који је поступао са пораженима у ратовима које је водио, није могао да протестује против начина на који су према њему поступали Израелци када су га у рату победили. Примио је заслужену казну.

Није мало оних који на Божју казну гледају као на нешто што нису заслужили. Али Божја казна је потпуно праведна. Заслужена казна људима даје управо оно што су заслужили, ни мање ни више од тога. Правда и заслужена казна су у потпуној равнотежи, тако да су готово синоними. Бог је праведан и људима суди по њиховим делима (види Јован 5,28.29; Римљанима 2,5-10; Откривење 20,12.13). То значи да ће у вечности неки патити више него неки други (види Лука 12,42-48). Такође, то значи и да ће хришћани бити појединачно награђивани – према својим делима. Када Бог казни човека, њему припада слава јер је човеку дао тачно оно што је заслужио (види Откривење 16,4-7). Бог кажњава тачно онако како је кажњени заслужио (Јеремија 51,56). Другим речима, Бог са човеком поступа тачно онако како је човек заслужио (Приче 1,24-33; 5,21-23 и 14,14). Библијском терминологијом речено, човек жање оно што је посејао (Галатима 6,7; 2. Коринћанима 9,6). Аман је пожњео оно што је посејао, а и ми ћемо.

Они који се Богу одупиру на крају ће ипак морати са му се подреде. Када је Аман одлучио да запечати судбину Јевреја није са супротставио само аврамовском завету који је изречен у Постању 12,1-3, него се супротставио и самом Богу. Када је по царевој заповести Аман био присиљен да прослави Мардохеја, илустровао нам је начин на који ће сваки бунтовник против Бога морати да га прослави.

Зато га је Бог и преузвисио и даровао му име које је над сваким именом, да се у име Исусово приклони свако колено оних који су на небу, и на земљи, и под земљом, и да сваки језик исповеди да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Филипљанима 2,9-11).

Хајде да не обмањујемо сами себе у вези са овом чињеницом. Једном ће свака особа која је икада живела на земљи морати да се поклони пред нашим Спаситељем и да га призна као Господа. Неверни ће то учинити нерадо, а верни вољно и радосно. Молим се да ви будете у другој групи.

Прича о Аману и његовој смрти нас подсећа да зли на кратко напредују и да ће изненада и у једном трену бити осуђени.

Псалам 73,10-20.

(8) Као што нас књига о Јестири поучава о Божијем суду, тако нам указује и на упутства за Божанско ослобођење.

Упркос греху Јевреја, укључујући Јестиру и Мардохеја, Бог их је сачувао од уништења које је Аман испланирао за њих. Бог се не радује у кажњавању злих, већ у спасавању грешника тако да могу проводити вечност са њим. Допустите ми да вам у вези са божанским спасењем укажем на неколико лекција које можемо научити из књиге о Јестири:

(а) Спасење долази од Бога. Јевреји нису били спасени због праведности Јестире или Марохеја или било ког другог Јеврејина, већ због Божје верности својим заветним обећањима. Колико год се чинило да је Јестира поступала мудро са царем и Аманом, из текста је више него јасно да је све време Бог радио на ослобађању Јевреја.

(б) Спасење долази кроз оно што се у првом тренутку може чинити да води у уништење. Аманови напори за уништење Јевреја су били део процеса кроз који им је Бог обезбедио спасење. Очито је да су Мардохеј и Јестира мислили да су изгубљени. Тако је изгледало. Али Бог је имао другачији план. Јона је био спасен тако што га је прогутала велика риба. У први мах то је изгледало као крај Јониног живота, али се показало да је риба била „средство“ којим је Бог сачувао његов живот. Јевреји су мислили да је са њима готово када су одведени као робље у Вавилон. Ипак, управо то је био начин да Бог сачува свој народ – независно од тога што је у почетку изгледало као да ће престати да постоје. Наше спасење је дошло кроз смрт, сахрану и васкрсење Исуса Христа. У првом тренутку, посматрајући Исуса прикованог на крст, чак су и ученици мислили да је све готово. Али Бог је имао другачији план. Провео је свог Сина кроз смрт, а затим га је подигао из мртвих. Бог нам је омогућио да примимо опроштење греха и вечни живот. Ми живимо када умремо са Христом. Постижемо живот када га изгубимо у Христу. Спасење долази кроз оно што изгледа као пропаст.

(в) Бог је омогућио спасење и даровао незаслужену могућност грешним људима да му приђу – без милости (незаслужене могућности) то би за људе значило смрт. Грех је одвојио човека од Бога. Бог не може да пребива у присутности грешног човека, нити грешник може да приђе светом Богу. Илустрацију тога видимо у случају цара Артаксеркса. Закон је одређивао да цару може да приђе само онај кога сам цар позове. Онај ко би пришао непозван, ако му цар не би пружио своје златно жезло и тако му спасао живот, био би сместа погубљен. Ми не можемо да приђемо Богу, осим по његовој милости, јер нам она даје ту могућност. Како нам је исказао милост? – Тако што нам је пружио самога себе у Исусу Христу. У праведности Исуса Христа имамо право да храбро приступимо Богу.

(г) Цар је спасао Јевреје због Јестире. Док сам читао књигу о Јестири, закључио сам да је цар поштедео Јетири живот пре свега зато што ју је волео. А зато што је волео њу, поштедео је животе и онима за које га је молила – целом њеном народу. Бог је нас спасао због Христа, због љубави према свом сину, Исусу Христу. Господ Исус Христос је приступио Оцу и заступа нас пред њим. Због њега, због нашег Спаситеља ми примамо благослов Божји.

Да ли сте престали да се супротстављате Богу и прихватили његове одредбе у вези са опроштењем, спасењем и заједништвом? Молим се да јесте. Али ако још увек нисте, молим се да управо сада примите дар спасења који је Бог припремио кроз заступничку жртву свог Сина, Исуса Христа.

5. Прослава Пурима: Јеврејска Карневалска Свечаност (Јестира 8,1-10,3)

„Све је добро што се добро сврши“, гласи једна стара изрека. Ако је то тачно онда је крај књиге о Јестири суштински важан за наше разумевање књиге и њене поруке. Да ли књига о Јестири има добар крај? По мом мишљењу одговор гласи: Не!

Мардохеј је далеко од онога какав треба да буде Божји човек, и далеко од онога што Свето писмо сматра великим духовним вођом. За Мардохеја се не би пронашло место у галерији хероја вере записаних Јеврејима 11. А ипак је таквим описиван у завршним поглављима књиге о Јестири. Књига о Јестири ниједном не спомиње Бога, али са друге старне тешко да може чешће или узвишеније да помиње Мардохеја. Већина хришћана има високо мишљење о Мардохеју, али о таквом ставу нису подробно размислили. Мада има стварно много потешкоћа да се такво мишљење о Мардохеју подржи, изгледа да нема много оних који те проблеме запажају.

У последња три поглавља књиге о Јестири налазимо три истакнуте теме:

(1) Јевреји из Персијског царства и њихова велика победа над непријатељима.

(2) Две „звезде“ књиге о Јестири – Јестира и Мардохеј.

(3) Порекло празника Пурима који Јевреји славе све до данашњих дана.

Свака од ове три поменуте теме се појављује у позитивном светлу. У искушењу смо да се веселимо са Јеврејима зато што су поразили своје непријатеље. Јестиру и Мардохеја прихватамо као хероје и моделе које треба опонашати. Склони смо мишљењу да је Пурим само још један јеврејски празник, какви су на пример Пасха или Педесетница. Ипак, има нешто погрешно у сликама сваке од поменутих тема.

Као прво, наклоњен сам идеји да је аутор књиге о Јестири искривио поглед на Јестиру, Мардохеја и догађаје који су окруживали све Јевреје који су остали у Персијском царству. То је, наравно, и даље могућност. Ипак, још више сам склон могућности да је аутор искористио ситуацију у Персији како би показао неверу и непослушност Јевреја који су остали уместо да се врате у Јудеју и Јерусалим са оним малим остатком верних Јевреја. Аутор намерно избегава да спомиње Јерусалим, Закон, поуке пророка, молитву, па чак и самог Бога. Верујем да је то учинио са циљем да његова тишина гласно говори. Када наизглед сјајно осликава Јестиру и Мардохеја, он то чини иронично и двосмислено. Аутор нас снабдева са више него довољно информација како бисмо закључили да „јунак“ и „јунакиња“ књиге заправо нису никакви хероји. Док проучавамо ова завршна поглавља, хајде да своје закључке заснивамо на ономе што у књизи пише узимајући текст онако како је написан, а не онако како га је неко протумачио. Књига о Јестири има много тога да нам каже о Јеврејима из древних времена, из новозаветних времена, али и из данашњих дана. Такође, има много тога да каже и о онима који признају Христа.

Мардохеј долази на Аманов положај (8,1.2)

Не треба да будемо изненађени због Амановог пада. У ономе што читамо из књиге Приче Соломонове, требало би да очекујемо његов пораз:

„Покварењака ће поробити кривице његове, биће спутан везама његовог греха“ (5,22).

„Богобојазност умножава дане, а године зликоваца ће се скратити“ (10,27).

„Праведност беспрекорном пут равна, а злобник пада због злобе своје“ (11,5).

„Добар човек оставља наследство унуцима, а грешникова се добра чувају за праведника“ (13,2).

Нимало не шокира да све што је припадало Аману цар Артаксеркс даје Јестири, а она над тим поседом поставља Мардохеја. У томе видимо оно што називамо „песничка правда“, мада ја не бих био тако брз да Мардохеја прогласим праведном особом имајући у виду горе наведене стихове из Прича Соломонових. Изненађен сам што цар Мардохеју даје свој печатни прстен истог дана када га је одузео од Амана. Могли бисмо помислити да је из претходног случаја цар научио лекцију и да ниједном човеку више неће дати „бланко чек“ предајући му свој прстен. У најмању руку бисмо очекивали да ће цар сачекати док Мардохеја не упозна боље. Али изгледа да се Артаксеркс тих дана баш журио (супротно ономе што о њему читамо у првом поглављу).

Јестирино друго појављивање – Молба је услишена (8,3-8)

Када је Јестира ризиковала свој живот појавивши се пред царем а да није била позвана, није молила само за своје ослобођење, већ за ослобођење свих својих сународника – Јевреја. Ипак, када је цар деловао то је било само у Јестирину корист. Због тога је постојала потреба још једног по живот опасног појављивања пред царем. Том приликом је Јестира молила цара да укине Аманов закон по коме је требало да сви Јевреји у Персији буду истребљени.

Немам примедби што се Јестира појавила пред царем и молила га за ослобођење свих Јевреја. Тај чин је сам по себи веома племенит. Оно што ми смета је основа за ту молбу, основа о којој читамо у стиховима 5 и 6. На који начин побожни Јеврејин треба да упућује молбе цару? Очекујем да се човек какав је био Данило цару обраћа на темељу аврамовског завета који је записан у књизи Постања: „Господ рече Авраму: 'Иди из своје земље, од своје родбине и дома свога оца у земљу коју ћу ти показати. Учинићу од тебе велики народ, благтословићу те и име ти учинити славним; ти сам ћеш бити благослов. Благословићу оне који тебе благослове, а проклећу онога који тебе проклиње. По теби ће бити благословљена сва племена на земљи“ (12,1-3).

Бог је обећао да ће проклети оне који ће проклињати Аврамово потомство и да ће благословити оне који то потомство буду благосиљали. Уколико би цар допустио да Јевреји буду уништени, нема сумње да би то било проклињање Аврамовог потомства и ставило би га под Божју осуду. Због аврамовског завета Артаксеркс није смео допустити да Јевреји буду повређени. Напротив, требало је да их заштити. Од тога би имали корист и он и цела његова царевина.

Јестира се није позивала на Божју Реч. Није се позивала чак ни на царево здраворазумско резоновање у вези са исправним и погрешним. Обраћајући му се позивала се на његову љубав према њој и то што би се са њом могло догодити када сви Јевреји буду побијени. Не зна како би могла поднети чињеницу да ће сви њени сународници умрети. Аманов план ће сломити њено јеврејско срце. Ако цар намерава да, као пре и даље ужива у њеном присуству, неће допустити нешто што би њу лично могло да опустоши. Говорећи у моралном смислу, никако се не бих усудио да Јестирин поступак назовем „чинити исправно без обзира на цену“.

Како год, ствар је успела. Цар је Јестиру подсетио колико јој је склон тиме што је обесио Амана и њој дао сав његов посед, а све због његове смишљене пакости према Јеврејима (стих 7). Шта више, учинио је и корак даље дајући њој и Мардохеју ^[29] дозволу да напишу нови закон који би могао да поништи закон који је у царево име израдио Аман. Мардохеј је добио дозволу да напише тај закон и запечати га царевим печатним прстеном, учинивши га на тај начин званичним и неопозивим документом. Цар ни овог пута није тражио да прегледа закон пре него што је постао правоснажан и применљив. У то време цар сигурно више није био онакав човек какав је био раније када је тражио савет од својих мудраца и када је у обзир узимао све последице једног неопозивог закона (види 1,13,22).

Декрет Јестире и Мардохеја (8,9-14)

Писари су позвани и Мардохеј им је диктирао одредбе прогласа који је желео да учини законом царства. Слично као закон Амана, овај закон је писан у царево име и запечаћен царевим печатом. Подсетимо се Амановог закона у царево име.

Првог месеца тринаестог дана позвани су цареви писари. Записано је све што је Аман заповедио царевим заповедницима, управитељима свих области и главарима свих народа, свим областима њиховим писмом и сваком народу његовим језиком. Записано је у име цара Артаксеркса и запечаћено царским печатним прстеном. Послана су писма по гласницима у све цареве области да се истребе, побију и униште сви Јевреји – младо и старо, деца и жене – у једном дану. И то тринаестог дана дванаестог месеца адара, и да им се добра заплене. Препис писма је учињен законом за сваку област и објављен сваком народу како би се припремили за овај дан. По царевој заповести, гласници су кренули у журби, а закон је оглашен на двору у Сусану. Цар и Аман су сели да пију док је град Сусан био сметен.(Јестира 3,12-15)

Попут Амана и Мардохеј је позвао цареве писаре. Он је диктирао, а они су записивали. Попут Амановог декрета, и овај је био законско допуштење да се „истребе, побију и униште... младо и старо, деца и жене.“ Оба закона су, такође, давала дозволу да се задрже поседи поражених као ратни плен. Поред сличности постојала је и разлика, а тицала се начина на који је декрет објављиван. У осмом поглављу је чак два пута записано да су гласници који су разносили Мардохејев проглас јахали „најбржа царска грла“ (8,10 и 14). Чему тај додатни детаљ? Верујем да је то стога да би било потпуно јасно како иза тог новог закона који је супротан старом, стоји сам цар. Цар можда није могао да повуче закон који је једном учињен правоснажним, али је свакако могао показати да је на страни Јевреја. Чињеница да су гласници јахали цареве коње, очито је свима стављала до знања шта је царева воља.

У новом закону је писало управо оно што је Јестира молила од Артаксеркса – да се анулира деловање Амановог закона. Наиме, тај нови закон не само да је Јеврејима омогућавао самоодбрану, него им је давао и право да се освете. У самоодбрану је било укључено право да се групишу и организовано бране ако би били нападнути. Али оно што је писало у Мардохејевом закону је Јеврејима омогућавало много више од тога. Имали су право да раде све оно што је по Амановом закону било допуштено њиховим непријатељима. Дакле, било им је допуштено да „истребе, побију и униште“, и то не само оне који би их напали него и „...сваку војску народа који би их напали... са њиховом децом и женама...“ Можда ја читам између редова, али изгледа ми да је Јеврејима дато право да убију све које сматрају својим непријатељима – па чак и своје потенцијалне непријатеље.

Оно што ћу рећи није популарно, али морам то да кажем. Још од времена Јестире Јевреји славе Пурим као подсећање на пораз својих непријатеља. Мислим да закон који им је дозволио да поубијају своје непријатеље у Персији није био друго до геноцид раван оном који је у нацистичкој Немачкој допуштао да Јевреји као раса буду истребљени. Геноцид је геноцид независно да ли га практикују Јевреји или је усмерен против Јевреја. По мени су Јевреји јако недоследни када, са једне стране протестују против бруталности нациста, а са друге стране славе покољ који су извршили над Персијанцима. Интензитет зверства у ова два случаја је можда био различит, али суштина је и даље иста. Мардохејев закон је дозвољавао Јеврејима да са Персијанцима поступе на исти начин на који је то Аманов закон омогућавао Персијанцима да поступе према Јеврејима.

Једно треба запазити. Јеврејима је дато законско право да као ратни плен задрже оно што су одузели од својих непријатеља (види 8,11). То је било преокретање Амановог закона (види 3,13), али и у сагласности са законом који су Јевреји добили преко Мојсија, а односио се на оне временски удаљене непријатеље Јевреја (види Поновљени закон 20,14.15). Упркос чињеници да је задржавање ратног плена био легални чин, ниједан Јеврејин није за себе задржао власништво својих непријатеља (види Јест. 9,15.16), са изузетком Јестире. Она је задржала све што је припадало Аману (види 8,1). Поступивши тако није прекршила закон, али ипак није била у сагласности са поступком свих других Јевреја у персијском царству.

Радост за Јевреје и почаст за Мардохеја (8,15-17)

Мардохеј је дочекао свој тренутак славе. Изашао је из царевих одаја одевен попут цара – одевен слично као у оној прилици када је седео на коњу а Аман ишао пред њим и објављивао становницима Сусана да је то човек кога цар жели да почаствује. Али сада је могао да задржи своју царску одору и своју круну. Оно што је тада био само неколико сати, сада је био стално.^[30] Град Сусан је био узнемирен када се прочуо Аманов закон (види 3,15). Сада су, међутим, градом одзвањали поклици радости. Да ли је то било зато што је Мардохеј постао „фин“ човек? Мора да су га сматрали бољим човеком од Амана. Могуће да су становници Сусана (већи број њих су попут Јевреја и сами били странци који су ту доведени пошто је њихова земља поражена у рату) били узнемирени Амановим законом, јер су као мањина и сами били изложени великој опасности. На Мардохејев закон гледали су као на предност коју бар једна мањина почиње да стиче.

Одређена доза страха од Мардохеја и других Јевреја била је разумљива. Тај страх је видљив у 8,17 и 9,2.3. Јестира и Мардохеј су имали директан приступ цару Артаксерксу, а поврх тога је Мардихеј заузео и положај који је раније имао Аман, положај који му је давао велику моћ. Постао је нешто као „кум“ коме нико није желео да стане на пут. Био је то ваљан разлог људима да почну да се изјашњавају као Јевреји и да лепо говоре о Јестири, Мардохеју и уопште о Јеврејима. Ипак, не треба да се заваравамо и да помислимо како је велики део тих „нових Јевреја“ прихватио јеврејску веру. Како се чини чак су и прави Јевреји из Персије окренули леђа вери својих отаца. Због тога су и остали у Персији. Што се тиче „нових Јевреја“ тешко да се ту радило о „евангелизационој“ победи. Једноставно, то су били људи који су се бојали Јевреја, чак толико да им је више одговарало да се изјашњавају као Јевреји, него да им се супротставе.

Колико год је то био тријумфалан тренутак за Мардохеја, био је тријумфалан и за све друге Јевреје у Персији. У свим деловима царевине Јевреји су празновали и гостили се. За све тамошње Јевреје то је била „светлост, милина, радост и част“ (види 8,16). Али шта то значи имати светлост, милину, радост и част? Мислим да то значи следеће: Јевреји су тада, и то од стране својих непријатеља, били високо уважавани. Рекао бих да милина и радост описују реакцију на новостечени статус у царству. Захватили су их одушевљење, нада и оптимизам, будући да су знали за своје законско право на одбрану од непријатеља.

Нисам сигуран шта би у четири поменута елемента значило да им је то било „светло“. Требало је да буду светло многобошцима. Дакле, шта значи да је то њима, Јеврејима, било светло? Посматрано све заједно, те изразе не налазим у поглављима 28-30 књиге Поновљеног закона, нити да су то речи обећања и наде које су прешле преко усана пророка Израела и Јудеје. Другим речима, популарност и срећа Израелаца се не појављују као благослов који им је Бог обећао, а који је резултат њихове љубави и службе њему. Више сам склон да на поменуте термине гледам као на оне које човек може да очекује из културе Сусана и других лажних религија народа у царству. У једној реклами за пиво се каже: „Нема бољег од овога.“ Рекао бих да је управо овакву идеју имао аутор описујући расположење Јевреја у том тренутку историје у Персији.

Победа Јевреја над непријатељима (9,1-10)

Прошло је скоро девет месеци од онога што смо читали у осмом поглављу до догађаја из деветог поглавља (види 8,9 и 9,1). Јевреји у Персијском царству су били одушевљени законом који је у царево име израдио Мардохеј. Закон им је давао право да се бране када их 13-тог дана 12-тог месеца непријатељи нападну. Дао им је право и на контранапад, као и на то да побију своје непријатеље, укључујући у то убијање и жена и деце тих непријатеља. Једном када униште своје непријатеље, могу да имају нови, чист почетак.

Стихови 9-10 у деветом поглављу описују победу Јевреја над непријатељима заказаног дана за бој (23. дана, 12. месеца). Оног дана када је Аман намеравао да истреби Јевреје из целог царства, Јевреји су потукли своје нападаче. Судбоносног дана су се окупили и прегазили непријатеље. Нико није могао да им се одупре. Сви који су то покушали доживели су пораз. Разлог томе налазимо записан у књизи. Прво, страх је спопао њихове непријатеље. Противнике Јевреја је захватио ужас јер су Јевреји били непобедиви. Друго, нејевреји су се силно бојали Мардохеја јер је његова власт, а вероватно и ватреност којом је „нападао“ сваки посао, обесхрабривала било какво противљење. Вести о његовој величини су се брзо пронеле царством. Он је био Голијат за своје персијске непријатеље. Вести о његовој моћи су утишавале сваки ветар који би дунуо у „једра“ оних који су се донедавно тако храбро супротстављали Јеврејима.

Кренувши у бој, Јевреји су установили да својим непријатељима могу да раде шта год пожеле (види 9,5). Треба имати на уму да бој није био равноправан. Наиме, Јевреји су на својој страни имали моћне савезнике. Не само да су имали право да својим непријатељима раде то што су ови смели да раде њима, него су имали и видљиву подршку оних који су се налазили на позицијама власти. Сви они су се трудили да Јеврејима помогну што више могу (види 9,3). Сви који би се супротстављали Јеврејима, борили су се у унапред изгубљеним биткама. Тога дана Јеврји су само у Сусану поубијали 500 својих непријатеља, међу којима је било и десет Аманових синова (види 9,6-10).

Јеврејима у Сусану је одобрен још један дан војевања (9,11-15)

Када је цар чуо да је у Сусану побијено 500 јеврејских непријатеља, вест је поносно саопштио царици Јестири. То је несумњиво био показатељ да се нешто слично догодило широм царства. Јевреји су били у „главној улози“. Све што је Јестира молила или предложила постигло је успех. Цар је био спреман да позитивно одговори на било коју нову царичину молбу, па ју је питао да ли жели још нешто. Јестира је имала молбу. Желела је да цар Јеврејима који живе у Сусану омогући додатни дан за уништавање својих непријатеља, као и да се тела десеторице Амнових синова обесе на вешала које је Аман подигао и на која је и сам био обешен.

Јестирина молба нити је охрабрујућа нити утешна. Зашто је тражила још један дан за затирање само у главном граду царства, у Сусану? Да ли зато што су у Сусну живели Мардохејеви непријатељи? Да ли је то омогућавало Мардохеју да се још један дан свети својим непријатељима? Да ли је то зато што ће у том додатном дану Јевреји у Сусану имати значајну предност над својим непријатељима? Непријатељи Јевреја су имали један дан да их униште и одузму им поседе, 13-ти дан 12-тог месеца. Што значи да тог, наредног дана, више нису имали право да нападају Јевреје само зато што су Јевреји, али Јевреји су имали право да нападну сваког кога су сматрали својим непријатељем. Тешко да би се то могло назвати поштеном и фер ситуацијом. Да појасним: Јеврејима је дато право да убију сваког кога би сматрали својим непријатељем, док те нападнуте особе не би имале законско право да се бране. То је било баш оно што је предвиђао Аманов закон, само што су сада Јевреји били ти који су фаворизовани.

Цар је испунио Јестирину молбу. Аманови синови су обешени на вешала која је њихов отац подигао за Мардохеја. Јевреји у Сусану су навалили на своје непријатеље и тог дана поубијали још 300 људи. Ништа није задржано као ратни плен.

Јевреји се госте и прослављају (9,16-19)

Ситуација у Сусану је јединствена. Само је тамо Јеврејима одобрен још један дан напада на непријатеље. У осталим деловима царства се битка завршила 13-тог дана 12-тог месеца. И тако, док су Јевреји у Сусану нападали своје непријатеље, у другим деловима царства су Јевреји већ прослављали своју победу. Поубијали су 75.000 својих непријатеља. Данашњим речником речено „Време је за Лав“ (или Јелен), време за јело, пиће и радост – празник. Јевреји у Сусану су морали да сачекају цео један дан и прославу да почну 15-тог дана у месецу. То је објашњење аутора у вези са тиме зашто се Пурим одржава у два различита дана.

Објављивање Пурима као јеврејског националног празника (9,20-32)

Независно од тога да ли се празнује 14-тог или 15-тог, Пурим је славље због великог успеха Јевреја – толико великог да је Мардохеј та два дана прогласио националним празником. Као и претходна два декрета (један Амана и један Мардохеја) и овај је учињен законом. Онако како је описан у наведеним стиховима, у вези са Пуримом ме узнемирују три ствари.

(1) Празник Пурим није установио Бог, него човек. Аутор књиге нас јасно обавештава: „Јевреји су установили и обавезали себе“ (9,27). Други празници, нпр. Пасха или Педесетница, јесу библијски празници које је установио сам Бог наложивши људима да их светкују (види, нпр. Излазак 12,1-20). Празник Пурим је јеврејски „изум“ на који је Мардохеј обавезао све Јевреје. Постоји велика разлика између празника које је успоставио Бог, и оних које су одредили људи. Пример првог је Пасха, пример другог је Пурим.

(2) Јевреји су славили победу над својим непријатељима. Аутор књиге нас обавештава да се Пурим прослављао оба дана, и 14.тог и 15-тог дана истог месеца, јер „...тих дана су Јевреји одахнули од својих непријатеља“ (9,22). Јевреји су прослављали своју, а не Божју победу. То славље је више било као оно какво има фудбалски тим који је освојио „Лигу шампиона“. Уопште нема речи о Божјој милости, већ просто као да чујемо текст песме „Ми смо шампиони“.

(3) Празник Пурим се светкује значајно другачије од празника које је Бог установио. У Изласку 15 или Судијама 5 читамо о древним Јеврејима и томе како су реаговали када им је Бог подарио велике победе над непријатељима. У сваком од тих случајева „прославе“ које су следиле након победа нису садржавале самохвалу ни на који начин. Били су једно у обожавању. За победу се просто славио и обожавао Бог - Јахве, јер је Он био тај који им је победу прибавио. У тексту који проучавамо Мардохеј је одредио начин на који Јевреји треба да прослављају управо успостављен празник – Пурим. „Нека то за њих буду дани гозбе и радости када ће слати дарове свакоме из суседства и сиромашнима“ (9,22б). Ниједан библијски јеврејски празник се не прославља на такав начин. Нема приношења жртава, нема помињања Бога, његових дела, његовог карактера или његове Речи. Ту нема обожавања већ само прославе. Много је сличније дочеку Нове године на градском тргу у Београду, или карневалу за „празник мимоза“ у Херцег Новом, него Пасхи или Пентекосту у Јерусалиму.

Ако мислите да претерујем, допустите ми да цитирам нашег савременика јеврејског рабина Јосифа Телушкина који овако пише о томе на који начин данашњи Јевреји држе празник Пурим и видите личи ли вам то уопште на библијске празнике за које знате?

„Вероватно најстарија заповест у јеврејском закону је она која повезује Пурим, а која налаже Јеврејима да пију све до тачке када више не могу да запажају разлику између 'благословен Мардохеј' и 'проклет Аман'.

Мада су лечени алкохоличари, људи са здравственим проблемима и они који планирају да возе слободни од држање ове наредбе, велики број Јевреја се током Пурима озбиљно напије. Уосталом, колико често човек може да ради нешто што је крајње погрешно, а да за то буде похваљен јер је испунио заповест?

Обавеза да се пије увелико проистиче из потребе да Пурим буде један од најрадоснијих празника у јеврејском календару. Аман, један од древних претходника људи какав је био Хитлер, сковао је заверу да убије све Јевреје. Међутим они су покварили његов план, а потом се осветили замало масовним убицама и онима који су их подржавали (види Јестиру).

Рабини су били толико заљубљени у Пурим да су објавили начело: 'Од почетка адара (месец у који пада Пурим) ми увећавамо наш осећај среће'. Шта више, они су предсказивали да ће се Пурим држати чак и у време месијанских дана када ће готово сви други јеврејски празници бити укинути.

Пурим се слави један дан 14-тог адара, само месец дана пре Пасхе; у Јерусалиму, Хеврону, и старом граду Сафеду, празник се одржава један дан касније. Та чудна разлика је због изјаве у књизи о Јестири (9,18.19) која одређује да се Пурим држи један дан касније у ограђеним градовима (Јерусалим је у време писања књиге о Јестири још увек ограђен зидом). На тај начин свако ко жели да празнује Пурим два дана, то може да чини 14-тог адара било где у земљи, а 15-тог у Јерусалиму, Хеврону или старом граду Сафеду.

Као и мушкарцима, и женама је заповеђено да слушају јавно читање свитака из Јестире. Читало се у синагогама усред пијанки. Готово сва деца, али и неки одрасли, на службу долазе са реквизитима за прављење буке, па са њима подужу буку када год се спомене Аманово име. Будући да се у књизи о Јестири Аман помиње више од педесет пута, читање стално прекидају узвици и бука реквизита за буку. Стога што јеврејски закон захтева да људи чују сваку реч из свитака из Јестире, особа која чита не сме да настави све док се бука не утиша.

Иако Јевреји у синагогу долазе нормало обучени у одела и хаљине, за време Пурима су одевени као да иду на бал под маскама. Бројне жене се облаче да би личиле на царицу Јестиру а мушкарци на Мардохеја, међутим виђао сам и такве који се обуку да личе на роботе или припаднице „Женске ослободилачке армије Сусана” (персијски град у коме је отпочела прича о Пуриму).

Службу у синагоги обично прати „журка” на којој је обавезно опијање. Чланови заједнице веома често изводе пародије засноване на причи о Пуриму (види Јестиру). У вези са Јестиром има много измотавања, гуркања, несташлука и весеља у школама, али и међу учитељима и рабинима и то са традиционалним текстовима којима се у другим приликама указује поштовање.

Наредна заповест за Пурим је да се другим Јеврејима шаљу дарови (храна и пиће). Минимум који човек сме дати су две порције различите хране која је већ спремна за конзумирање. Током година како је јеврејско друштво постало богатије, ти дарови су постали разноликији, а бројни људи их шаљу великом кругу пријатеља.

На Пурим је људима заповеђено да дарују свима, чак и просјацима за које би се могло веровати да злоупотребљавају прилику. Тог дана када Јевреји разуздано славе, не постављају се никаква питања. Када сам студирао на универзитету „Јешива“, биле су две жене које су свако јутро и свако поподне сачекивале студенте и од њих просиле новац. Један рабин за кога сам знао да је веома великодушан човек, никада им није дао новац. Рекао ми је да то што им не даје ништа има посебан разлог. Међутим, када би дошао Пурим постарао би се да им да нешто новца.

Током историје, бројне јеврејске комуне и породице су успоставиле свој посебни годишњи „Пурим” празник којим обележавају годишњице догађаја у којима су, као појединци или као заједнице спашени од смрти из руку антисемита. Седамдесетих година прошлог века један познати амерички рабин је био међу онима које су киднаповали муслимански терористи и држали их у Вашингтону. Сви таоци су преживели, а рабин је од тада баш на тај дан сваке године почео да држи посебан Пурим, прослављајући га са својом породицом.

Следећа заповест повезана са празником који подразумева учествовање у великом свечаном оброку познатом под називом „Пуримски оброк”. Десерт који се после главног јела уобичајено служи и једе све време празника су мали колачи од печеног теста пуњени са сецканим кајсијама, семеном мака или некаквим другим надевима. Током „милости” после оброка изговара се посебна молитва захвалности Богу за чуда која су се догодила у данима Мардохеја. Нацистичким вођама је одржавање празника Пурима несумњиво биле добро познато. Јулије Стречер, вероватно најзлобнији антисемита међу онима који су се бранили на нирнбершком процесу, викао је док је марширао према вешалима.^[31]

Двојица почаствованих: почаст Артаксерксу и почаст Мардохеју (10,1-3)

Цар Артаксеркс (међу секуларним историчарима познат под именом Ксеркс) је као суверен једне од највећих империја свих времена био најмоћнији човек на земаљској кугли, а у завршним стиховима књиге о Јеститри читамо да је наредио сакупљање пореза у свом царству. Политички опоненети због тога не славе оне који су на власти. Напротив, покрећу протесте. Напомена о порезу је последње што аутор књиге наводи о цару и његовој владавини.

Супротно томе, Мардохеј добија много пажње. Док аутор у свом излагању цару посвећује једну тачку свог излагања, Мардохеју посвећује скоро пет тачака. Уместо да исказује почаст цару, наш аутор даје велике завршне почасти Мардохеју. Пише о његовом ауторитету, његовим достигнућима, његовој снази и његовој величини – овај хвалоспев звучи готово као рекламни спот политичара у изборној кампањи.

Каже нам се да је Мардохеј био велики човек. Био је велик стога што се у хијерархији власти налазио на другом месту – одмах иза цара. Био је велик због онога што је учинио, као и због власти коју је имао. Био је велик међу Јеврејима јер су га сународници веома ценили. Имао је наклоност својих земљака јер је радио у њихову корист и тражио добробит за њих.

Све наведено звучи баш сјајно, зар не? Али бити велик у очима људи није исто што и бити велик у очима Бога. Бити велик међу људима није исто што и бити побожан. Мардохеј јесте био велик, али немамо ни најмањи разлог да га сматрамо побожним. Како би побожан човек могао да прими заслуге за спасавање својих сународника, а да при томе чак ни не спомене Бога?

ЗАКЉУЧАК

Нешто не ваља са овом сликом. Догодило се велико ослобођење, али то ослобођење је резултат Божјег провиђења, а не човекове моћи. Књига о Јестири би требало да нас подсећа на Божју величину и да нас упозорава на опасност од ковања људи у звезде. Како не бисмо постали исувише занесени Мардохејем као ослободиоцем Јевреја, требало би да се сетимо да су због његове тврдоглавости и глупости ти исти Јевреји и допали у опасност.

Књигу о Јестири морамо тумачити у светлу целе Библије, због чега се у њој и срећемо са озбиљним проблемима. Књига казује о спасењу Јевреја у целој персијској империји. Говори о величини Јестире и Мардохеја. Упознаје нас са новим јеврејским празником – Пуримом. Ако је све о чему у њој читамо од велике важности, зашто се у другим библијским књигама она, њене главне личности или догађаји из ње, ни један једини пут не спомињу? Зашто остатак Библије игнорише књигу о Јестири и оно што је у њој записано? Када читамо књиге Немије и Јездре – књиге које се по времену о коме казују налазе у истим оквирима са Јестиром – зашто у њима нема чак ни наговештаја о Јестириној књизи?^[32] Да нема књиге о Јестири, не бисмо знали апсолутно ништа о догађајима у Персији у то време. Зашто?

Мислим да сам на крају ипак почео да схватам. Оно што су Јевреји мислили да је важно, оно што доминира књигом о Јестири, нису ствари Божје и нису заиста ни од каквог вечног значаја.^[33] Јевреји који су остали у Персији се нису вратили у Јудеју и Јерусалим где је живела мала група Јевреја (приближно 50.000) у рушевинама некад великог царства (види нпр. Јездра 3,10-13; Немија 1,1-3).

У то време су постојала два царства. Једно је било велико и славно персијско царство. Проблем са тим царством био је тај што је било привремено, а што је још горе, било је под утицајем сатане (види Данило 10,20). Друго „царство“ је било земаљско и вечно царство Божје. Било је у Јерусалиму и Бог је обећао да ће ту пребивати и показати своју присутност. Јерусалим је био град у који је требало да долазе сви народи и да обожавају Бога. Мада је земаљско царство било далеко од тога да је импресивно, ипак је било место где је Бог пребивао и благосиљао. Управо то место су персијски Јевреји одбацили одабравши да остану у окружењу просперитета и раскоши многобожачког царства.

Све што читамо о Јестири, Мардохеју и Јеврејима у персијској империји, наводи нас на мисао да су ти Јевреји мало рачунали са царством Божјим, али су зато били веома заинтересовани за привремено персијско царство. Разлог због кога други делови Библије занемарују људе и догађаје из књиге о Јестири, мислим да лежи у томе што она пише о Јеврејима преокупираним погрешним царством – оним које није вечно. Нема сумње да је Бог на делу у свему што се догађа у књизи о Јестири, али то не запажају ни Мардохеј, ни Јестира, ни други Јевреји, али ни Персијанци. Супротно томе, видимо да је фараон препознао руку Божију над Јосифом; Навуходоносор је признао и прославио Даниловог Бога. Али у Персији се то није догодило.

Размишљајући у завршним поглављима књиге о Јестири, подсетио сам се Исуовог искушења: „Опет га поведе ђаво на врло високу гору, и показа му сва светска царства и њихову славу, и рече му: даћу ти све ово, ако паднеш и поклониш ми се. Тада му рече Исус: Клањај се Господу, Богу своме, и њему једином служи.“ (Мт. 4.8-10).

Сатана је нашем Господу понудио земаљска царства надајући се да ће Он одустати од предања Очевом, вечном царству. Сатана у свом искушавању Господа Исуса није успео. Али, чини ми се да је Мардохеј подлегао том искушењу. На крају књиге о Јестири читамо да о Мардохејевој величини пише „...у књизи дневника о времену царева Мидије и Персије“ (Јестира 10,2). Велики број оних који проучавају Библију указују на сличност ове изјаве са онима које налазимо у библијској историји. Допустите ми да укажем на једну суштинску разлику. Постоји бесконачна разлика између дела неке особе записане „...у књизи дневника о времену царева Мидије и Персије“ и дела особе која су записана у књигама дневника о царевима Израела и Јудеје. Исто тако, постоји бесконачна разлика између тога да је нечије име записано у књизи Живота, и да је записано у било којој другој књизи, па била то и најпознатија историјска књига.

Књига о Јестири је слика – и то не нарочито лепа – о Јеврејину који је неверан и непослушан. Није ни чудо што су Јевреји у Персији у опасности. Није ни чудо што се дела Мардохеја и других Јевреја не разликују много од дела пагана у Персији. Није чудо што у књизи нису чак ни споменути: молитва, покајање, Свето писмо, вера или Бог. Књига је опис многобожачких Јевреја, оних Јевреја који су повезани са „Вашаром таштине.“

Не можемо а да се не присетимо речи нашег Господа: „Јер шта користи човеку да задобије сав свет, а живот свој изгуби?“ (Мк. 8,36).

Позиција, власт и престиж Јестири и Мардохеју (друге Јевреје који су остали у Персији да ни не спомињем) нису пружили вечну корист. Последица? – Упркос наизглед сјајним догађањима из књиге о Јестири, људи и догађаји описни у њој се не спомињу нигде другде у Библији. Веома значајно је, али и тужно, што ни Јестиру ни Мардохеја не налазимо у „дворани славних“ о којима читамо у Јеврејима 11.

Исту грешку какву су, у вези са царством Божијим, учинили Јевреји у Персији, учинили су и Јевреји за време Исусовог боравка на Земљи. Они су, такође, били заплетени у световно царство својих дана и силе која је са тим царством ишла. Плашили су се „царства“ о коме је Исус говорио. Плашили су се да би могли изгубити позицију и власт коју имају у овом свету, јер су били мало заинтересовани за Божје царство које долази. Нису тражили благо на Небу, него су тражили благо на Земљи, отимајући чак и од удовица (види Мт. 23,14). Не само да сами нису улазили у Царство, већ су и друге спречавали да уђу (види Мт. 23,13). Зар смо изненађени што су и они на гозби (види Мт. 23,6).

У вези са царством небеским чак су и Исусови ученици исказивали исти световни начин размишљања. Били су више заинтересовани за силу и престиж Царства, него за само Царство. Желели су за себе истакнуте улоге. Били су жељни да успоставе царство, али не и да на њега чекају (или трпе). Требало им је заиста дуго док нису схватили и прихватили оно што је Господ говорио о царству Божјем.

Ни ми нисмо другачији. Веома смо слични Јестири, Мардохеју и Јеврејима који су се супротстављали Исусу и његовим ученицима. Ако смо поштени, признаћемо да нас веома привлачи ово привремено царство. Оно нам се чини реалним, док нам царство Божије изгледа удаљено и недохватљиво. Да ли смо спремни да критикујемо Јевреје у Персији због начина на који су допуњавали Божју Реч, тако да је њихово богослужење постало развратна самоправедна светковина? Мислимо ли да су само древни Јевреји пропустили да препознају Божију руку на делу па су себи приписали то што је Он учинио? Ми данас чинимо то исто.

Размишљам о коринтској цркви како нам је описана у Новом завету. У првом поглављу 1. Коринћанима, запажамо да је црква већ постала исувише оријентисана на људе. Хришћанство и библијски морал су тако брзо одгурнути у страну, да су чак и многобошци били шокирани оним што су ти свети радили (види 1. Кор. 5.1-8). Трезвено прослављање Господње вечере је деградирано на ниво секуларних пијанки због којих су неки болесни, а неки су већ и умрли (види 1. Кор. 11,17-34). Богослужбе које су карактерисале спремност на жртву, брзо су почели да карактеришу самоправедност и грех (види Изл. 32; 1. Кор. 11).

За старозаветне свете из времена Јестире, обожавање и служба су били одређени Законом. Божји закон није прописао стандард само за понашање Јевреја, већ и за духовну борбу и богослужење (обожавање). У књизи о Јестири Закон се не помиње ниједан једини пут. Наше понашање, служење и обожавање треба да буду вођени Речју Божјом. Како само брзо безбожна култура у којој живимо успева да се увуче у наше размишљање и наше понашање, а наше обожавање прометне у супротност ономе што Бог од нас захтева и за шта нас оспособљава. Хоћемо ли да се ругамо Јеврејима који прослављају Пурим тако што одушевљено чине ствари које Стари завет забрањује? Добро би било да размислимо о томе шта ми радимо. Запитајмо се: Колико је онога што радимо мислећи да служимо Богу и да га обожавамо, заправо супротно његовим налозима.

Хајде да књигу о Јестири не завршимо оборених духовних носева због Јестире, Мардохеја и Јевреја у Персији. Завршимо је питајући се да ли нам се свиђају њена два главна лика, и шта би требало да чинимо да будемо онакви људи какви Бог жели да будемо. Хајде да прво тражимо Царство Божије, а све друго у нашим животима да сматрамо мање вредним. Никако не узвисујмо човека, и не заборављајмо Бога. Књига о Јестири описује „тамну страну“ Јудаизма оних дана, док Јездра и Немија успостављају примере које треба да следимо. Запажајмо Божју руку на делу, чак и у световним догађајима и међу безбожним званичницима и политичарима. Богу припада слава због великих ствари које је учинио, које чини и које ће чинити.

^[1] „Драматичан преокрет судбине по којој је, како се чинило, јеврејски народ требало да буде избрисан са лица земље, толико је импресионирао писца ове књиге, да је уложио све своје списатељске способности у опису тих догађаја. Тај његов напор је одушевио јеврејске читаоце до мере да је књига постала тзв. бестселер доживевши бројна издања и преводе на многе језике. Књига је и даље бр. 1 у оквирима јеврејских заједница и већ се вековима чита као традиционалан обичај на годишњим окупљањима породице за празник Пурим.“ Jоyce, G. Baldwin, Esther, An Introduction and Commentary (Downers Grove; Inter-Varsity Press, 1984, стр. 13)

^[2] Ј. С. Бакстер пише: „Од небиблијских историчара познат као Ксеркс, што представља грчки облик персијског имена. Владао је Персијом од 485. до 465. године пре Христа.“

^[3] „Рана археолошка ископавања у Сусану која је водио М. А. Делафо била су без могућности за прецизност каква је доступна данас, па је археолог био збуњен рушевинама опљачканим од стране Александра Великог и његових наследника. Ипак откривени су главни делови комплекса палате: престона дворана, харем и позиција дворске баште која се наводњавала из оближње реке (7,7). Ако аутор књиге никада и није био у Сусану, свакако je био веома добро информисан о царској резиденцији, као и о карактеру цара.“ Joyce C Balgvin, Ester: An Introduction and Commentary (Downers Grove; Inter-Varsity Press, 1984, стр. 20.)

^[4] J. Sidlow Baxter, Eksplore the Book, Vol. 2, стр. 269.

^[5] Шта је с тим Артаксерксом? Он је цар који је (између осталог) наредио изградњу моста преко Хеласпонта (стари назив за мореуз Дарданели) и који је, дознавши да је невреме уништило мост непосредно по његовом завршетку, био толико заслепљен мржњом да је наредио бичевање мора са три стотине удараца, бацање у мореуз пара тешких букагија и одсецање главе несрећном градитељу. J. Sidlow Baxter, Eksplore the Book, Vol. 2, стр. 262-263.

^[6] У персијској царству је постојало нешто што бисмо могли назвати ондашњим „Постекспресом“.

^[7] Завршна изјава из стиха 22 је збуњујућа. Шта: „...сваком народу на његовом језику...“ има са вођством? Знамо да је мешање језика у Вавилону покварило планове људи за изградњу куле. Чини ми се да су у уму аутора књиге, вођство и језици били некако повезани. Да ли су неки људи својим језиком говорили иза леђа својих жена? Да ли су жене говориле језик свог народа али њихови мужеви нису? У могућности да се говори локалним језиком лежи велика снага. Ако би жена говорила локалним језиком а њен супруг не, она би имала контролу над њим. Ова изјава пред нас ставља питање: Шта то аутор књиге овде жели да разумемо?

^[8] Током тог времена је Артаксеркс претрпео страшан пораз у рату против Грка. „У свом великом походу против Грка 481-479 пре наше ере са армијом од око 200.000 војника и морнарицом са више стотина бродова, Артаксеркс (Ксеркс) је очајнички хтео да се реваншира Грцима за понижавајући пораз његовог оца Дарија I (522-486) у маратонској бици (490 пре наше ере). Али упркос вештој стратегији и планирању Спартанци су их прво блокирали код Термопиља а потом и потпуно поразили североисточно од Атине (480 пре наше ере). Недуго затим (479 пре наше ере), и то пред његовим очима, западно од Атине је уништена и његова морнарица.“ John C. Whitcomb, Esther: Triumph of God’s Sovereignty; стр. 30.

^[9] „Порекло имена Јестира је дискутабилно. Јеврејска реч Hadassah (2,7) значи „мирта“, а очигледно звучи попут персијског имена које долази или од Вавилонске богиње Иштар, или од персијског ситар што значи „звезда“. Персијско име би омогућило Јестири да у тајности сачува своје страно порекло.“ Baldwin, стр. 21.

^[10] Из стиха 9 видимо да је Игај те ствари Јестири дао раније него другим девојкама. У стиху 12 аутор каже да је то био редован поступак, али ми знамо да је Јестира имала „посебан третман“.

^[11] Чини се да Џ. Болдвин оправдава Јестирину превару када пише: „Уколико се од цара тражило да жену узме из једне од седам племићких породица, као што Херодот тврди (Тhe Histories iii. стр. 84), постојало је безброј разлога да не открива своје порекло. (Joyce C. Baldwin, стр. 71, fn. 1.)

^[12] Сидлов Бакстер верује да се Мардохеј налазио код врата зато што је био нека врста јавног службеника, који је на то место дошао указом цара, а на Јестирину интервенцију. Мада је то могуће, то није ни неопходно, ни суштински важно за причу која се даље одвија.

^[13] Ксеркс је убијен у завери 465 пре наше ере, а наследио га је син Артаксеркс 1 (465-424 пре наше ере). (Mervin Breneman, „Ezra, Nehemiah, Esther,“ The New American Commentary (Broadman & Holman Publishers, 1993), стр. 279.)

^[14] Ако бисмо још мало спекулисали, морали бисмо да се запитамо како је Мардохеј дознао за заверу против цара. Ако је он био познат као Јеврејин који се не клања пред царем, или царевим званичницима, тешко да би га ови цареви непријатељи сматрали претњом по себе. У сваком случају, изгледало је да се Мардохејев став према цару не разликује много од става поменутих „бунтовника“.

^[15] Почетак године је за Амана било посебно погодно време за почетак акције, јер према Вавилонској религији, у то време се и богови окупљају како би одредили судбину људи.

^[16] Коначни развој ситуације још једном потврђује Божије старање за његов заветни народ, односно да када је бачена коцка... „али од Господа долази свака одлука њена“ (Приче Соломонове 16,33). Божја суверена власт се може запазити и у овом случају. Јер, иако су астролози и врачеви бацали коцку испитујући сваки поједини дан у години, догодило се да је коцка пала на тринаести дан последњег месеца, омогућујући тако довољно времена да се Аманова завера изроди, а контрауказ оствари.

^[17] Могуће је да Аман није именовао народ који је оклеветао, а све због страха да се Артаксеркс не сети прогласа у корист Јевреја, прогласа Кира и Дарија (види Јездра 1,1-4 и 6,3-5). Шта год био Аманов разлог да крије о ком се народу ради, и не знајући сторио је прилику за Јестиру да му се успротиви и да га победи.

^[18] Мада су Јевреји, у то нема никакве сумње, потпуно обеснажени када их је 597. и 586. године пре наше ере Навуходоносор као робље одвео у Вавилон, важно је приметити да су многи били великодушни у свом давању сународницима који су се 537. год пре наше ере, под вођством Зоровавеља вратили у Палестину (види Јездра 1,4). Шта више, мора да је управо растући напредак народа у Вавилону и довео до тога да је велика већина остала, односно није се вратила у своју домовину.“ (John C. Whitcomb, стр. 69.)

^[19] Mervin Breneman, “Ezra, Nehemiah, Esther,” The New American Commentary, Broadman & Holman Publishers, 1993., стр. 297.

^[20] Не знамо да ли је Мардохеј када је рекао „све што га је задесило“ мислио на своје поступке који су учинили да га то поменуто „све“ задеси, или је можда мислио само на себе и опасност са којом се суочавао.

^[21] Mervin Breneman, “Ezra, Nehemiah, Esther,” The New American Commentary (Broadman & Holman Publishers, 1993), p. 336, fn. 4.

^[22] Mervin Breneman, “Ezra, Nehemiah, and Esther,” The New American Commentary (Broadman & Holman Publishers, 1993), стр. 338.

^[23] Joyce G. Baldwin, Esther: An Introduction and Commentary (Downers Grove: Inter-Varsity Press, 1984), стр.

^[24] Baldwin, стр. 80.

^[25] Јестира 4,17k-z у КС Библији одн. додатак Е код Шарића

^[26] Раније је цар већ позивао Јестиру када је „вино разгалило царево срце“ (1,10). Када су цар и Аман пили вино на првој гозби коју им је Јестира приредила, цар ју је упитао која је њена молба. На другој од две гозбе које је припремила, а пошто је идентификовала Амана као „тлачитеља и непријатеља“, читамо да је цар „бесно устао од гозбе и вина“ (7,7), Да ли је Јестира претпостављала да би мало вина могло да приволи цара да јој искаже наклоност?

^[27] Цар свакако изгледа као лаковерна душа. Аману је поверио свој печатни прстен и допустио му да делује у његово име, а да није знао шта тај човек ради. Сада обећава Јестири да ће јој дати оно што тражи и пре него што је сазнао шта ће она затражити. Његово поуздање у злог Амана га је умало увалило у многе невоље.

^[28] Псалам 4,2; 6,3; 13,1-2; 35,17; 62,3; 74,9-10; 79,5; 80,4; 94,3; такође види Иса. 6,11; Ав. 1,2; Зах. 1,12

^[29] Разлог због кога кажем да је дата власт за писање тог новог закона и Јестири и Марохеју налази се у речи „ви“ у стиху 8. Дакле ради се о множини која казује да је цар говорио обома, и Јестири и Марохеју.

^[30] Ипак, није то трајало дуго. Претпостављам да се завршило када је на Артаксеркса, у његовим двадестим, успешно извршен атентат.

^[31] Jewish Literacy, The Most Important Things to Know about the Jewish Religion, Its People, and Its History, Rabbi Joseph Telushkin (New York: William Morrow and Company, Inc.), 1991, pp. 578-580.

^[32] Једино од свега што пише у књизи о Јестири, а што се може наћи и на неком другом месту у Библији јесте једно помињање Артаксеркса у Јездри 4,6.

^[33] При чему, дакако, на страну остављам вечну казну као последицу човековог греха.

English

You are here

From the series: Abraham: His Faith and His Failures (Expository Sermons On O.T. Characters) PREVIOUS PAGE | NEXT PAGE

1. Hagar, Pt. 1: When Running Away Is Not the Answer (Gen. 16:1-16)

Introduction

1. When you act in self will, your life is infiltrated by the world (1-6a).

2. When you act in self-will, your life is turned upside down (16:6b-9).

3. When you act in self-will, your life is still controlled by God (16:10-14).

Concluding Remarks

From the series: Abraham: His Faith and His Failures (Expository Sermons On O.T. Characters) PREVIOUS PAGE | NEXT PAGE

From the series: Abraham: His Faith and His Failures (Expository Sermons On O.T. Characters) PREVIOUS PAGE | NEXT PAGE

2. Hagar, Pt. 2: When Troubles Won’t Go Away (Gen. 21:8-21)

Introduction

1. Trouble often finds it source in our bad attitudes (21:8-10): Sarah’s resentment.

2. Trouble often finds its source in our bad decisions: Abraham’s predicament (21:11-14a).

3. Trouble often finds its source in our bad circumstances: Hagar’s banishment (21:14b-16).

4. Trouble always finds its solution in God’s intervention: Hagar’s encouragement (21:17-21).

Final Remarks

From the series: Abraham: His Faith and His Failures (Expository Sermons On O.T. Characters) PREVIOUS PAGE | NEXT PAGE

From the series: Abraham: His Faith and His Failures (Expository Sermons On O.T. Characters) PREVIOUS PAGE | NEXT PAGE

3. When Faith Passes the Test (Gen. 22:1-19)

Introduction

1. When God Tests Our Faith, He Frequently Defies Our Logic (22:1-2).

2. When God Tests Our Faith, He Repeatedly Reveals Our Hearts (22:3-11).

3. When God Tests Our Faith, He Constantly Confirms His Faithfulness (22:11-19).

Concluding Remarks

From the series: Abraham: His Faith and His Failures (Expository Sermons On O.T. Characters) PREVIOUS PAGE | NEXT PAGE

God's Plan of Salvation

Man’s Problem

Separation From God

The Futility of Our Works

God’s Solution

How Do We Receive God’s Son?

Why Does Power Corrupt?

An Original Problem

A Universal Problem

The Deeper Question

Opportunity and Consequences

Conclusion

NET Bible Maps

About the NET Bible Maps

Samples:

From the series: Question and Answer with Bob Deffinbaugh PREVIOUS PAGE | NEXT PAGE

Q. How Can an Omnipresent God Be in Hell if that is Eternal Separation from God?

Answer

From the series: Question and Answer with Bob Deffinbaugh PREVIOUS PAGE | NEXT PAGE

A Christian Perspective on Politics

From the series: The Epistle of St. Paul to the Romans PREVIOUS PAGE | NEXT PAGE

6. The New Freedom in Life (Romans 7:1-25)

The Fifth Bible Class (Romans 7:1-25)

III. Life in Christ (cont.) (5:12—8:39)

D. The New Freedom in Life (7:1-25)

1. An Illustration from Marriage (7:1-6)

2. The Law of God (7:7-12)

3. The Struggle with Sin (7:13-25)

Things to Consider

From the series: The Epistle of St. Paul to the Romans PREVIOUS PAGE | NEXT PAGE

Јестира: Проучавање о божанском провиђењу

1. Мис Персије (Јестира 1,1-2,18)

Представљање

Астина је уклоњена (1,1-22)

Јестира се уздиже у позицији и моћи (2,1-18)

ЗАКЉУЧАК

2. Седење На Царевим Вратима (Јестира 2,19-3,15)

Представљање

Пропала завера (2,19-23)

(Мардохејева) Гордост и (Аманова) пристрасност (3,1-15)

ЗАКЉУЧАК

3. Јестирина Дилема И Одлука (Јестира 4,1-17)

Представљање

Претходни догађај

Мардохејево туговање (4,1-3)

Јестирин први контакт са Мардохејм у жалости (4,4)

Атах послан Мардохеју (4,5-8)

Јестирина невољност да послуша (4,9-12)

Мардохеј преокреће ситуацију (4,13.14)

Јестирин пристанак и заповест (4,15.17)

ЗАКЉУЧАК

4. Несаница У Сусану (Јестира 5,1-7,10)

Представљање

Преглед догађаја

The Fifth Bible Class
(Romans 7:1-25)

III. Life in Christ (cont.)
(5:12—8:39)