MENU

Where the world comes to study the Bible

Report Inappropriate Ad

1. Хришћански поглед на свет и KОВИД-19 пандемију

Related Media

По завршетку Другог светског рата Ленгдон Гилки је написао књигу под насловом „Шантунг мешавина“. Гилкија су заједно са још две хиљаде других „западњака“ Јапанци интернирали у презвитеријански логор у кинеској провинцији Шантунг. Логор није био предвиђен за толико велик број људи, али је Гилки свеједно добио задатак да их некако све смести. То је, свакако, био велики изазов за њега. С друге стране, задужење му је омогућило да посматра понашање својих колега интернираца када се нађу под притиском. У својој књизи је описао промене код људи (понекад на боље, али чешће на лошије) када се нађу под притиском.

Гилки је у својој књизи, између осталог, описао ситуацију која се одиграла у две идентичне просторије. У једној просторији је било једанаест особа, а у другој тринаест. Наизглед једноставна ствар, зар не? Ипак, разлози које су она једанаесторица наводили, а због којих у своју собу не могу да приме једну особу из просторије са тринаесторицом, били су невероватни. У другој ситуацији се радило о бараци са две спаваће собе. Пастор је инсистирао да он и његова супруга добију управо тај смештај како би на миру могли да проучавају Свето писмо, уместо да простор уступе породици са двоје деце.

Чини се да захваљујући овој KОВИД-19 пандемији, како у Сједињеним Америчким Државама тако и широм света, имамо ситуацију коју можемо да назовемо Шантунг мешавина. Наиме, постоји прилично велик број људи који инсистирају на слободи коју су имали, без обзира што би на тај начин могли да нашкоде другима. Чак и неки хришћани гласно узвикују: „Не спречавајте ме у практиковању мојих права“ (мог погледа на свет). Свето писмо отворено доводи у питање такав начин размишљања.

Право хришћанина на своја права (1. Kоринћанима 8-10)

Право је време да погледамо два библијска одељка и подсетимо се начела хришћанског начина размишљања, и наравно, како би та начела требало да утичу на наше животе у овом „Шантунг“ тренутку. Почнимо са Првом посланицом апостола Павла Kоринћанима, посебно се усмеривши на поглавља 8 - 10.

Питање о коме се овде води расправа је „месо жртвовано идолима“. Kако ја разумем овај текст, ту се не ради толико о самом месу (види 1. Kор. 10,27) колико о учествовању у идолопоклоничкој церемонији за време које се месо жртвује идолима, а потом дели учесницима церемоније (види 1. Kор. 10,18-22). Било је појединаца у Kоринту који су наступали са теолошким оправдањима која су им допуштала конзумирање таквог меса. У стиховима 4-6 осмог поглавља читамо о начину на који су оправдавали такав свој поступак:

„Уосталом, у погледу једења меса од идолских жртава знамо да идол није ништа на свету и да нема другог Бога – сем једнога. Јер ако и има назовибогова, било на небу, било на земљи, као што има много богова и много господара, али ми имамо једнога Бога Оца, од кога је све и за кога смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз кога је све постало, па и ми – његовим посредством.“

Павле на овај аргумет не реагује тренутно (то ће учинити касније у десетом поглављу), јер та ствар је већ уређена на сабору у Јерусалиму (види Дела 15,20.29). Он прво наглашава да, чак и када би то била легитимна могућност, ипак неким хришћанима би такав поступак био грех. Наиме, ако би то што неко конзумира месо жртвовано идолима навело другог, оног који мисли да је то грех, да и сам учествује у једењу таквог меса (по систему кад могу други могу и ја), то би било навођење брата на грех, што је несумњиво само по себи грех (види 1. Kоринћанима 8,7-13).

Да би успоставио исправан став према практичној примени хришћанске слободе, апостол Павле за пример узима себе и Варнаву. Kао апостоли, и он и Варнава имају легитимна библијска права на средства за своју службу, што подразумева довољно велик приход за покривање њихових животних потреба (види 1. Kоринћанима 9,1 и даље). То право су користили други апостоли (види 9,4-5). То право једнако подржавају и Стари и Нови завет. Није било ни најмање сумње да ли Павле и Варнава имају сва легитимна права на издржавање.

Ипак, за корист Еванђеља и оних који ће можда пригрлити спасење, њих двојица одлучују да не приме (или не траже) финансијску помоћ.

„А ја се нисам користио ничим од свега тога. Па и ово не написах - да мени тако буде; јер је за мене боље да умрем него да ми ко славу уништи. Ако пак проповедам еванђеље, не могу да се хвалим; јер морам то да чиним; јер тешко мени ако не проповедам еванђеље. Ако, наиме, то чиним драговољно, имам награду; а ако не чиним по својој вољи, то значи да ми је поверена служба управљања. Шта је, дакле, моја плата? Да проповедајући бесплатно дајем еванђеље, да не користим своје право у еванђељу. Иако сам слободан од свих, себе учиних служитељем свију, да их што више придобијем. Тако сам Јудејима био као Јудејин - да бих придобио Јудеје; онима који су под законом био сам као да сам и ја под законом, мада ја нисам под законом, да бих придобио оне који су под законом. Онима који су без закона био сам као да сам и ја без закона, мада ја нисам без Божијег закона, него сам у Христовом закону, - да бих придобио оне који су без закона. Слабима сам био [као] слаб, да бих придобио слабе; свима сам био све - да свакако неке спасем. И све чиним за еванђеље - да бих имао удела у њему.“

Павлово расуђивање је једноставно и лако га је пратити. Постоји немали број оних који проповедају из себичних разлога (види Дела 8,9-23; 2. Петова 2,15; Јудина 1,11). Нехришћани их посматрају, (као што неки можда гледају данашње ТВ еванђелисте) и закључују да се све хришћанске службе окрећу само око новца. Зато што примају финансијску помоћ, они који проповедају и шире Еванђеље у исто време могу да буду и препрека за примање тог Еванђеља (могу да смање његов учинак). Апостол Павле је сам себе финансирао. Радио је секуларни посао да би издржавао себе и друге (види Дела 18,1-4, и 20,34; 1. Kоринћанима 4,12; 1. Солуњанима 2,9), како ни на који начин не би био препрека ширењу Добре вести. Да ли би ико могао да оптужи апостола Павла да га је у службу водила финансијска корист када је та служба очигледно значила жртвовање финансијске користи?

Право на финансијску подршку је било легитимно и у складу са праксом, како старозаветних пророка, тако и новозаветних апостола. Ипак, Павле се одрекао тог права не би ли и на тај начин некога дохватио Еванђељем. Да ли је то живот и службу апостола Павла чинило тежом? Нема сумње. Ипак Павле је веровао да је вредно да се плати та цена. Верујем да Павлов став и Павлов начин размишљања, најбоље илуструју наредни стихови: „Мени је све дозвољено, али није све на корист. Мени је све дозвољено, али нећу да нешто овлада мноме“ (1. Kоринћанима 6,12); „Све је дозвољено, али није све на корист; све је дозвољено, али све не назиђује“ (1. Kоринћанима 10,23).

Хришћански начин живота укључује неопходно одрицање од неких права, због користи других, иако ће то коштати. Исус је то изразио речима: „понети свој крст“.

Права Филипљана и добро других (Филипљанима 2,4-11)

„...не гледајте свако само на своје, него свако нека гледа на оно што се других тиче. 5 Имајте у себи исту мисао коју Христос Исус има; он, који је у обличју Божијем, није сматрао као нешто приграбљено - то што је једнак Богу, него је лишио самога себе, када је узео обличје слуге и постао сличан људима. И нашавши се у лику као човек он је унизио самога себе и постао послушан до смрти, до смрти на крсту. Зато га је и Бог преузвисио и даровао му име које је над сваким именом, да се у име Исусово приклони свако колено оних који су на небу, и на земљи, и под земљом, и да сваки Језик исповеди да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца.“

Ствари баш нису ишле глатко за апостола Павла, или за Филипљане: „Јер је вама даровано за Христа не само да у њега верујете, него и да страдате за њега; ви имате исту борбу какву сте видели на мени и сад чујете за мене“ (Филипљанима 1,29-30). Неки од хришћана (светих) у Филипима нису били баш у добрим односима (види Филипљанима 4,2.3). Позив апостола Павла на јединство се базирао на практиковању понизности – стављање интереса других испред својих сопствених. Врховни пример таквог дела је Господ Исус Христос – његово утеловљење и жртвовање зарад грешника.

У „Шантунг мешавини“, као и у многим деловима света данас, људи се држе свог сопственог интереса инсистирајући на својим правима, не обазирући се на могући утицај који ће тиме остварити на људе око себе. У другом поглављу Посланице Филипљанима апостол Павле показује шта понизност чини у смислу службе другима. Нетипично, Тимотеј је интересе Филипљана ставио испред својих сопствених, због чега га апостол Павле похваљује као човека који је искрено заинтересован за добробит својих ближњих (види Филипљанима 2,19-20). Епафродит је такође био човек кога је карактерисала понизност. Он се изложио ризику тиме што је служио потребама апостола Павла (види Филипљанима 2,25-30). Затим, ту је и апостол Павле, који се због бриге за свете одрекао помоћи двојице, њему најкориснијих у служби, и послао их да служе другима.

У нашим данима, када је лично предање очајнички потребно, требало би да пажљиво промислимо од којих права можемо и требамо да одустанемо, како због користи оних око нас, тако и због славе Божје (види 1. Kоринћанима 10,31).

Related Topics: Christian Life, Cultural Issues, Suffering, Trials, Persecution

Report Inappropriate Ad